Igor Duljaj: Daj Bože što više golova, ne mora niko ni da se zdravi...

Konstatacija sa snagom da ilustruje životno-sportske staze i bogaze Igora Duljaja, „otpornog” na sankcije i NATO bombardovanje u Srbiji i ratna razaranja u Ukrajini – za status omiljenog „ratnika” u srcima navijača klubova sa utkanim neizbrisivim tragom: Partizana i Šahtjora.

Otud, ne čudi: rođenom Šumadincu ništa nije mogao ni koronavirus...

- Bilo je svega, međutim... Prvi put da - nema treninga. U gorim vremenima se – treniralo. Rukovodili smo se: prokleto bombardovanje neće dugo da traje, rat u Ukrajini, takođe, kad... Naprotiv! Sad? Premijerno da se ne vidi zeleni teren?! Za karijere, vežbao sam individualno i za vreme pauze, ali kad se uključi lopta... Nebo i zemlja! Biće mnogo teško, ne samo za Partizan – vrti glavom Igor Duljaj, od zimus i povratka iz bivše sovjetske republike član stručnog štaba Parnog valjka.

Savo Milošević, na kraju prve sedmice po ukidanju vanrednog stanja i povratku lopte u „Zemunelo”, reče: „Bolje da ne treniramo ako se ne uključi i kontakt”?

- Logično, ako se već spremate za nešto gde postoji kontakt... Striktno smo se pridržavali pravila, u uvodu i dozvoljene distance. Da se razumemo, sve je ovo novo i na planetarnom nivou, eto, u Romi su podelili čitav teren za samo četvoricu! Šta može na tom prostoru da se radi? Sve i svašta: trčanje sa i bez lopte, poligon, pa... Međutim, ne možete ni igraču, odjednom, da zadate nešto jako, posle dva meseca pauze morate postepeno da ga uvodite u trening.

Stručnjaci predviđaju povećan rizik od povređivanja, stoga, da li je dobro što u Srbiji, ipak, na programu nije veliki broj utakmica?

- Neko će da se složi, neko neće, zbog (ne)regularnosti. Manji broj utakmica, definitivno, smanjiće i rizik od povređivanja. Međutim, za 90 minuta na terenu potrebno je četiri sedmice priprema, minimum. Plus: treninzi dva puta dnevno. U međuvremenu, dozvoljen je veći broj izmena - pet. Podržavam! Samo da izdržimo prvi nalet, verujem da ćemo brzo, u svim aspektima, da se vratimo na staro.

Iz razgovora sa igračima: imaju li neku dilemu - oko ulaženja u duele, čuvanju rivala kod prekida, u građenju...?

- Nemaju! Kad se izađe na teren, zaboravljaju se te stvari, svako je skoncentrisan na svoj deo posla. Nema – da uđem, ne uđem... Imaš loptu i tim ispred sebe, sve ostalo pada u vodu.

Hoće li fudbalerima, u slučaju golova, da nedostaje grupno radovanje?

- Pravila moraju da se poštuju. Daj Bože da bude što više golova, ne mora niko ni da se zdravi! Jedino...

Jedino?

- Biće čudno bez publike. Dobro, reći će neko da u Srbiji nisu puni stadioni, ali... Zamislite, tek, kad na sablasno zdanje istrče oni što su navikli da svaku utakmicu igraju pred 70 hiljada ljudi?

Partizanu bi prazne tribine predstavljale veći minus u evropskim kvalifikacijama?

- Veliki hendikep, naravno. Za svakog ko igra kod kuće... Fudbal bez publike - tužan osećaj. Mnogima i te kako znači podrška navijača, Partizan je, nema sumnje, jedan od njih. U principu, bićemo svi u istim uslovima, s razlikom – kad pričamo o domaćem prvenstvu ne smemo da zaboravimo da mi imamo Grobare uz sebe i širom Srbije...