Partizanove poslednje utakmice: dve zvanične (Spartak i Voždovac) i dve kontrolne („između sebe” i Zemun) u rubrici „u superlativu” imaju zajedničkog imenioca - Lazara Pavlovića.
Golubovima u osmini finala Kupa Srbije - dva efektna gola (drugi, definitivno, lepši), Zmajevima u prvenstvu neposredno pred objavu pandemije koronavirusa - sjajnom partijom, kao da ih ima 100 u Super ligi, potkresana krila, Crnima posle dvomesečne pauze - lucidni pas Filipu Stevanoviću za vođstvo Belih, Gornjovarošanima u generalci pred nastavak sezone - egzekucijom i uspešnim proigravanjem Umara Sadika, tačnije - potpisom na oba pogotka, status persone non-grata.
Dovoljno da dve ličnosti od naročitog ugleda u crno-belom orkestru stave prst na čelo: „dirigent” Savo Milošević i „prva violina” Sejduba Suma.
Naravno, u dijametralnom raspoloženju: šef struke - mozgajući, sa osmehom, da li je sazrelo da vunderkindu od džokera nameni ulogu asa (i to ne kao prošle godine u Nišu - iz rukava); povređeni, pa roviti vezista - zabrinut za mesto u timu.
„Kristalno”: bez obzira što Milošević ponenad zna da povuče Pavlovića u „carstvo” Bibarsa Natha, Saše Zdjelara i Aleksandra Šćekića, Partizanov tinejdžer, upotrebljiv i kao zadnji vezni, bogat opus - plod bogomdanog talenta i izučenih lekcija s najvišom ocenom u „Zemunelu”, najbolje (i najopasnije) demonstrira kao drugi najistureniji, iza špica. Shodno i broju na dresu - desetka!
Stoga, ne bi trebalo (ni smelo) da bude svejedno Sumi uprkos „bregu” samopouzdanja - produktu gola u (jesenjem) derbiju, obnovljenog ugovora i značajnog napretka u očima navijača: Lazar je ovog proleća pokazao više od njega i, nesumnjivo, sudeći i po krštenici 18-godišnjakovo „ja sam glavni” tek dolazi...
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
