Slobodan Nikić: Nemamo bazen samo za reprezentaciju, nama asovi ulaze u vodu posle građanstva...

Jedini vaterpolista na planeti sa tri svetska zlata, uz to jedno olimpijsko, pet evropskih, dva sa Svetskog kupa i devet sa Svetske lige.

Centar visoke klase, stabilna ličnost, oprezan, racionalan, promišljen , uvek na zemlji, bez jasno izraženih emocija i kad dobija i kad gubi. Nije bilo neočekivano, Slobodan, Boban, Nikić je rešio:

– Dosta je bilo, vreme je. Tačka na karijeru. Okrećem se trenerskom poslu. Planirao sam to i želeo da sam objavim. Možda sam mogao da posle osvajanja titule sa Ferencvarošem sve završim ali sam mislio da će mi biti žao jednom ako ne probam. Igrao sam za Vašaš ali sam video da nema više motivacije, da jednostavno to više nije to.

Zamenu je odmah pronašao. Igrajući za Vašaša uporedo je radio sa mladim igračima u Ferencvarošu, postao saradnik Žolta Varge, zvanično najboljeg trenera na svetu u 2019.

– Provodio sam po pet sati na bazenu. Nisam hteo da govorim da hoću da budem trener dok se sam ne uverim u to. Kada sam prelomio onda idem do kraja, pa šta bude. Koristiću ono što sam prošao. Znam Manojlovićev sistem koji je najviše radio u vaterpolu, Savića naravno, zatim neke Milanovićeve poglede, priče sa Vujasinovićem ali hoću da imam nešto svoje. Varga ima veliko poverenje. Ne žurim, u radu sa klincima napredujem i ja. Daleko od toga da sve znam.

I odmah kaže da za nečim žali:

– Ne radim u svojoj zemlji. Nemamo bazen samo za reprezentaciju, nama asovi ulaze u vodu posle građanstva, nedostaje nam još sportskih radnika. Eto, to mi je žao. Radujem se opet jer sam dobio podršku svih drugara. Šta sam mogao, da sedim i blejim. Nije to za mene. Hoću da radim, da dam maksimum, pa koliko vredi.

Počeo je u reprezentaciji, na Uskršnjem turniru u Nici sa Jelenićem, Zlokovićem i Pekovićem. Od 2003. u stalnom pogonu nacionalnog tima. Sa Duškom Pijetlovićem, od 2009. do oproštaja od reprezentacije 2016. predstavljao je najbolji centarski tandem sveta.

Rođen je u Zrenjaninu 25. januara 1983. u zgradi vaterpoliste Dušana Damjanovića. Stariji brat Aleksandar se prvi oprobao u bazenu, Boban je to učinio preseljenjem u Beogradu. Blizu Banjice, uz to navijač Partizana, nije bilo dileme.

– Bio sam kod Mirka Bosanca, tada je počeo i Gocić. Voleo sam i košarku, ali sam se vrlo brzo opredelio za bazen.

Pričao je ranije da nije imao uzora.

– Voleo sam da gledam Vladu Markovića, jedne sezone i Dušana Popovića. Igora Milanovića sam studirao sa kaseta.

Bogata trofejima klupska karijera: Partizan, Niš, Jadran HN, Olimpijakos, Pro Reko, Kamolji, Galatasaraj, OSC, Ferencvaroš, Vašaš je lista Nikićevih klubova. Nacionalnih pehara na pretek, sa Pro Rekom 2010. i Ferencvarošem 2019. i Liga šampiona.

Reprezentativna karijera u 355 priča, 354 gola u već pomenutih 29 odličja. Malo je takvih brojki u trofejnom srpskom sportu. Zvanično je počeo na EP Kranju 2003. i od tada je od važnih takmičenja propustio samo Olimijske igre 2008. zbog povrede i Svetsku ligu u godini oproštaja od reprezentacije posle olimpijskog zlata.

– I pre Kranja sam bio na nekim reprezentativnim akcijama, pripremama ali je prvenstvo u Sloveniji pravi početak. U pravo vreme. Godinu dana ranije Manojlović je u tim ubacio Zlokovića i Udovičića, sa mnom su krenuli Gocić, Jokić i Gojković. Kasnije smo bili veliki rivali posle raspada Državne zajednice.

Pominjući početak Nikić je iskren:

– Nisam ni slutio da će karijera da bude ovakva. Išlo je redom. Smatrali su da je bucmasti dečak talentovan junior, posle je stigao prvi tim Partizana. Manojlović me je u reprezentaciji gurnuo u vatru. I onda 355 puta, pošteno sam odradio.

Uz dužno poštovanje medaljama u Svetskom kupu i Svetskoj ligi sa Nikićem smo analizirali one trofeje koji se ne zaboravljaju, od početka:

– Kranj 2003, Evropsko prvenstvo je bio ulazak u nešto novo. Bio sam najmlađi u igri, još centar, gledali su me sa četvoro očiju. Ogromna odgovornost. Još ono finale sa incidentima koje smo proživeli i preživeli. Povratak avionom, na aerodromu hiljadu ljudi, nisam uopšte znao šta se dešava.

Montreal 2005, Svetsko prvenstvo:

– Osećao se već miris razdvajanja i kod sastavljanja timova. Bilo je bitno da možemo da u finalu pobedimo Mađare. Tu su Šapić i Vujasinović umnogome uticali na taktiku, kako da zaustavimo Kiša.

Prvo prvenstvo kao Srbija u Beogradu na Evropskom 2006.

– Veliki pritisak, novi sastav bez Crnogoraca. Bio sam tu prvi centar i mislim da sam odlično odigrao čitav turnir.

Smena generacija i osvajanje sveta 2009. u Rimu.

– Bilo je ko su ovi, kao da smo pali sa marsa. I taj uspeh je otvorio vrata celoj generaciji. Vanja Udovičić je bio sjajan kapiten, lider, govorili smo da trči po vodi. Kad se setim njegove utakmice protiv Crne Gore u Zagrebu godinu dana kasnije. Bio je sjajan.

Sledeće zlato je bilo 2012. u Ajndhovenu na prvenstvu Starog kontinenta:

– Čudno zvuči ali voleo bih da se nije dogodio. Bile su Igre te godine i nismo izdržali pritisak i na dva takmičenja budemo najbolji. Srećom 2016. se to nije dogodilo a sve vreme sam o tome razmišljao.

Pamte se utakmice sa Crnom Gorom i Mađarskom u završnici EP u Budimpešti 2014:

– Važno takmičenje pre svega za Savića. Hajde o njemu malo. Neverovatan tip, super inteligentan, ima žicu za svakog igrača. Nisam video da neko tako brzo kapira stvari, menja u hodu ako treba. Mozak 300 na sat. Jednom je rekao da kada bi ga videli Orlić i Manojlović šta radi da im ne bi bilo dobro. Finale sa Mađarima je nezaboravno, ustane čitav bazen Alfred Hajoš i aplaudira na velikoj igri.

Dominacija je nastavljena u Kazanju 2015. na Svetskom prvenstvu:

– Prošetali smo se, igrali kad je trebalo. Sa Hrvatima, na kraju, sedam razlike.

Beograd, drugi put, Arena, 20.000 ljudi:

– I finale sa sjajnom Crnom Gorom. Ogroman pritisak, potražnja za kartama. Uz to dobili smo ih nekoliko puta na neverovatan način. Bojao sam se da nam se ne vrati. A Igre su nas tek čekale.

I na kraju Igre, konačno zlato:

– Ne znam šta novo da kažem. Znam da sam u onim prvim danima poludeo, govorio sam koji smo mi debili da ovo radimo. Posle je sve došlo na svoje i neizmerna sreća.

Rezimirajući pređeni put bez mnogo razmišljanja kaže da može da bude i više nego zadovoljan:

– Nisam bio najbitniji igrač, ali mislim da sam bio važna karika. Kako u igri tako i van bazena. Nekako sam sa Gocićem poslednjih godina preuzeo tu ulogu čuvanja atmosfere, bio sam često konsultovan, nisam leteo. Momci su to prepoznali i disali smo kao jedan. Ponosan sam.

I treba da bude. Nikić u karijeri nije napravio ni jednu jedinu grešku. Bez mrlje, bez situacije koja bi mogla da predstavlja senku. Konačno ovacije punog Tašmajdana na njgovom i Gocićevom oproštaju u decembru 2016. sve govori.

– Ne znam da li se neko tako oprostio. Bilo je lepo i gospodski. Baš kako treba.