Mati, da mu je „budna”, kao u čuvenoj Balaševićevoj pesmi „Svirajte mi...” brzo bi se prekrstila i rekla: prošlo je k`o začas. Istovetno prozbori i on, prvak u trenerskoj loži srpskoj... 29. maja i toliko godina od fabuloznog trijumfa nad Olimpikom u barijskom finalu Kupa šampiona.
Zato je Ljupko jedinac ovdašnjeg fudbala, stručnjak i čovek kome ne treba vlastita imena i prezimena. Zato, što više zalazi u život njegova neponovljiva trenerska reljefnost lakira i, kako izgleda, konzervira za vek i vekove mitsku dimenziju. Što nije retkost u Srba – i, mnogima smeta!
Potonje je hrabro, utisak je, jedva oćutao: nije vreme; na insistiranje oportuno odgovorio – o tom, potom!
Zatim, autoritativnim basom iz golemog meha grudi sročio setno:
- Prošlo je... kao 29 dana!
Ali, dugo traju?
- Hoće najmanje još toliko, nažalost.
Šta identično ne biste uradili, u Bariju?
- Ništa ne bih menjao, sigurno. Isti tim bi igrao, sistem i način igre...
Skratili biste sedmodnevni boravak u hotelu „IL Melograno”, možda?
- Ne bih, verujte. Finalna utakmica Kupa šampiona nije prvenstvena, figurativno kažem: igra se jednom u životu.
Umalo raniji odlazak u Monopoli nije narušio dotad familijarnu atmosferu unutar tima, poremetio pripremu za duel s Olimpikom?
- Nije tako bilo, baš...
Zar se igrači nisu malo više opustili, poprilično nagruvali kilograme?
- Nema blage veze... Kako su mogli da se udebljaju, kad su dobro trenirali?
Pojedini pričaju, tako?
- Igrači uvek nađu razlog da opravdaju sebe, ako im nešto smeta.
Čime su Dragiša Binić i Miodrag Belodedić zaslužili da budu „vraćeni” u Beograd?
- Najglasniji su bili da TV program gledaju i posle ponoći. Nismo dozvolili, igrači se primirili i završilo se na tome.
Da je Piksi počeo...
Zvezda bi drukčije igrala da je Piksi bio starter, ili...?
- Ništa specijalno... Jugović ne bi kao dotad bio korektor veznog reda već stajao blizu i u stopu pratio Piksija, kvario njegovu igru i sputavao da se sebi svojstveno razmahne.
Dobro što je kročio na teren tek u 111. minutu, odbio da izvede penal?
- Kako nije ha, ha...
Dogovorena frka, ili..?
- Ma, kakvi... desila se spontano.
Kako su reagovali?
- Malo su negodovali, potom ućutali. Najavom vraćanja Binića i Belodedića kući bili šokirani, ova dvojica zbunjeni ha, ha... Uigravao sam tim bez njih, što posebno Biniću nije prijalo. Posle treninga je krenuo uporedo sa mnom, pita: treneru... da li je moguće da nećemo igrati. Kažem nedovoljno ubedljivo: hoćete, naravno. Poruku su razumeli, kao i ostali.
Shodno jakim karakterima, moglo je i vama da se obije o glavu?
- Situacija i vreme nisu bili takvi da bi otkazali poslušnost. Niko pametan ne bi spakovao kofere, propustio utakmicu života! Je l` tako?
Jeste... nego, kad je bezmalo sve bilo bajno i sjajno, čudi već decenijama kritikovana ultradefanzivna taktika na „Svetom Nikoli”?
- Nije moglo drukčije, barem meni. Finale Kupa šampiona, što je svojevremeno rekao Johan Krojf, ne igra se za lepotu već pobedu. Tako, da smo umirali u lepoti fudbala, tvrdim: ne bismo dobili Olimpik. Sve as do asa, reprezentacija Francuske u malom. I, preiskusan trener Rajmon Gutals. Vodl, recimo, bio je najbolji igrač Engleske, Pele Afrike... Papen najbrži i najbolji centarfor u Evropi, zato smo i čuvali prostor. Spartaku iz Moskve je u polufinalu dao tri gola, iz polukontre i kontre. Istovetno rešio i finale Kupa Francuske... Čudo!
Oni vetrovitog Papena, a mi Binića?
- Da... Bina je jedini i stvorio šansu, u prvom poluvremenu. Ali, više igrao na krilu i bivao malo odsečen. Papen u centrali i kad god bi pobegao – gol!
Kome ste odluku o taktici prvo saopštili – Cvetkoviću i Džajiću ili igračima?
- Momcima mnogo ranije, Cveletu i Džaji tek u Bariju. Obojica su podržala strategiju, a igrači kao veliki igrači verovali u sebe i nisu je prihvatili iz prve i na radost.
Mihajlović je o tome imao duhovitu dosetku – šefe, šta ćemo kad budemo oduzeli loptu?
- Tako je bilo, nema šta. Fazu odbrane smo uvežbavali, stalno. I, kad je upitao, rekao sam: ako ne znaš šta ćeš s loptom, predaj je protivniku i opet u odbranu ha, ha... Drukčije nije moglo, tačnije rečeno: moja koža, moja odgovornost!
Otkud preveliko verovanje u ishod bez golova, u osvajanje najvrednijeg evropskog trofeja?
- Znao sam da je tim bio spreman i za produžetke, što sam i rekao na pres konferenciji uoči odlaska u Bari. Dakle... vidovit nisam bio, sigurno ha, ha...
Da jeste, „videli” biste sebe u prikladnijem klubu od Espanjola?
- Prokleti rat je buknuo, Juga se raspadala, Zvezda igrački slabila – utučeno nabraja razloge naprasnog odlaska. - Napravio sam grešku... bilo i prošlo.
Niste rado, poznato je, otišli u Barselonu. Izdalo vas je strpljenje ili, kako ovde najčešće biva – ljudi?
- Ekskluzive nema, zbilja, rat je svemu kriv - i Zvezdi i meni. Roditeljska brižnost učinila da sklonim suprugu i decu, zaštitim od raznoraznih stresova.
Žalite i danas, znano je, što niste vodili ekipu u Tokiju?
- Značajan detalj u karijeri, na moju žalost - ispušten.
Da nije, ne biste obilazili kontinente već s klupe predvodili zapadno-evropske klubove?
- Čovek da zna gde će pasti, seo bi ranije... zar ne? Tako je moralo da bude, kao što jeste u Bariju. Mogao sam i da ne dođem u Zvezdu, ne osvojim 14 trofeja u trenerskoj karijeri. Svak dakle ima svoj put, svoju karmu. Sudbina... šta bi drugo.
.jpg)
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
