.jpg)
Ingebrigcen. Sa „c”. Za početak teksta o legendarnoj braći iz Norveške, da ih predstavimo na pravi način. Obično ih u državama bivše SFRJ pa i šire, čitaju onako kako se pišu na latinici – Ingebrigtsen.
Kako se pravilno izgovaraju rekao nam je Petar Vukićević, nekadašnji as Crvene zvezde i reprezentativac na 110 m prepone, koji živi u Norveškoj. Bio je selektor te države i otac je dvoje asova takođe na preponama, Kristine (bronzane na EP u dvorani 2011) i Vladimira.
„Ludi roditelj“
Kada je Ivan Lendl, posle teniskog penzionisanja okrenuo ćerke golfu, rekao je da će on u njihovom slučaju biti, za uspeh neophodni „ludi roditelj“. Postoji nepisano pravilo da iza uspeha mnogih sportista u pojedinačnim disciplinama stoje „čudni“ mama ili tata. Da li kao unutrašnji ili spoljašnji pokretači, potpuno je svejedno.
Tako je i s Ingebrigcenima, koje je počeo da trenira otac Gjert. Nije imao trenerskog iskustva ni obrazovanja, čak nije ni trenirao atletiku, ali to ga nije sprečilo da sastavi svoj unikatni program, koji se sastoji od širokog spektra vežbi. Sinovi i ćerka voze i rolere.
Sve daje rezultate, ali još ne konačni cilj, da neko iz porodice postane olimpijski pobednik.
Nisu biciklisti
Mnogi smatraju da braća funkcionišu po principu biciklističkih ekipa gde članovi tima „čiste put“ jednome.
Međutim, kod njih je pravilo da svako misli da je najbolji i žarko želi da pobedi.
Zvezde TV serije
U Norveškoj svi iskreno podržavaju Ingebrikcene, prate im svaki korak.
Zvezde su TV serije „Tim Ingebrigcen“, koja prikazuje njihovu životnu priču.
Pisali smo u „Žurnalu“ da Ingebrikceni ne popuštaju ni pod virusom korona. Jakob je u Stavangeru srušio nacionalni rekord na 5 km na putu sa 13:28, a nije daleko bio ni njegov najstariji brat Henrik s 13:32.
Henrik, Filip i Jakob (tim redom po godinama), proteklih godina pokorili su evropsku konkurenciju – svi su bili prvaci Starog kontinenta. Filip ima i bronzanu medalju s Prvenstva sveta u Londonu na 1.500 m (3:34,53) 13. avgusta 2017.
Sve je započeo najstariji Henrik. Rođen je 24. februara 1991. Kao 21-godišnjak je 2012. pobedio na Prvenstvu Evrope u Helsinkiju s 3:46,20 na 1.500 m. Potom je bio peti na Olimpijskim igrama u Londonu s 3:35,43, čime je postavio rekord Norveške. Kao kada u fudbalu postigneš prvi, često najvažniji gol, tako je i on načeo Evropu i pokazao mlađoj braći da imaju potencijala za najveće domete. Bio je neobičan i skretao pažnju na sebe po brkovima i po izjavama o neuobijačenom načinu treninga.
– Mnogi mi ne veruju da već osam meseci nisam odradio prave vežbe snage. Najviše zbog toga što imam problema sa želudačnom kiselinom. To nadoknađujem trčanjem uzbrdo i intenzivnim kraćim intervalima – objašnjavao je Henrik.
Dodao je da nikada ne trči u razmacima dužim od 10 minuta, jer ne može da se koncentriše na duže periode, a da ukupno prevali oko 25 kilometara nedeljno.
Svima im je trener otac Gjert. S obzirom da je radio s tri sina, logično zvuči priča da je zaveo vojničku disciplinu u kojoj je on komandant.
Pod njegovim uticajem, Henrik se uvek držao naučnih principa, proveravao je redovno razne segmente u svom organizmu: nivo kiseonika i mlečne kiseline posle različitih napora, koji pored trčanja uključuju plivanje, vožnju biciklom…
Smatra da se do uspeha dolazi pravilnim treningom, a ne spartanskom količinom trčanja. Takav stav doveo ga je do toga da pored pomenute zlatne medalje u Finskoj 2012. dođe do srebrnih na istoj distanci (1.500 m ) 3:46,10 u Cirihu 2014, kao i na 5.000 m 11. avgusta 2018. u Berlinu (13:18,75). Komplet evropskih medalja zaokružio je bronzom u Amsterdamu (Holandija) 2016. s 3:47,18 na 1.500 m.
Dve godine mlađem Filipu (20. april 1993), trebalo je nešto duže vremena da se probije na veliku scenu, ali je 2016. eksplodirao u Amsterdamu raznevši rivale. Tada su dvojica Ingebrigcena stala na tron Evrope. Filip sa 3:46,65 na 1.500 m, a za Henrika smo rekli. Istakao se i nekoliko meseci kasnije na Olimpijskim igrama u Rio de Žaneiru, samo ovoga puta ne u pozitivnom kontekstu. U kvalifikacionoj trci na 1.500 m put ka čelnoj poziciji krčio je laktovima, zbog čega je odmah diskvalifikovan. Svetsku klasu potvrdio je godinu dana kasnije spomenutom svetskom bronzom u britanskoj prestonici 2017.
Time je taman izašao iz Henrikove senke, kada ih ubrzo obojicu zasenio najmlađi Jakov (svet je ugledao 19. septembra 2000).
Sestra Ingrid
Ingebrikceni su poznati po ocu i trojici braće.
Međutim, možda ih nadmaši sestra Ingrid. Da i ona kreće putevima braće pokazala je na spomenutoj trci u Stavangeru, gde su svi rođeni i gde žive. Trčala je 5 km na putu za 18 minuta, a ima tek 13 godina.
– Trčanje je važno, ali jedna je stvar ipak mnogo bitnija – porodica – ističe Jakov, kome su braća prokrčila put ka sjajnim uspesima. - Ako mi nekada i bude teško, odmah se setim toga.
On nijednog trenutka nije bio u senci starije braće. Kada su Henrik i Filip osvajali zlata, već se uvelike pričalo da je mali Jakob čudo od deteta i najveći potencijal u porodici.
Henrik se 2017. prilikom proglašenja atletičarom godine u Norveškoj zahvalio tati i mami. Jakov to nije morao da uradi, jer je već tada, sa 17 godina, imao potpisan šestogodišnji ugovor s „Najkijem“. Finansijski detalji nisu otkriveni, ali su norveški mediji naveli kako je reč o milionskoj svoti u evrima. Veoma brzo počeo je da isplaćuje uloženo, jer je u Berlinu na Prvenstvu Evrope 10. avgusta pobedio na 1.500 m (3:38,10) pa dan kasnije i na 5.000 m (13:17,06). Bio je na prvim stranama svih uticajnijih svetskih medija.
Zanimljivo je da je nekoliko nedelja ranije (12. jula) u istim disciplinama na Svetskom juniorskom prvenstvu u Tampereu (Finska) bio srebrni na 1.500 m (3:41,89) i 14. jula bronzani na 5.000 m (13:20,78). Ispred njega je u oba slučaja bio samo Kenijac Džordž Manangoi — pogađate, Elijahov mlađi brat. Najavljen je, dakle, u budućnosti ve-liki norveško-kenijski porodični dvoboj na atletskoj stazi.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
