Tačno godinu dana posle najvećeg uspeha jugoslovenskog i srpskog fudbala, kada se Crvena zvezda u Bariju popela na krov Evrope, još jedan jugoslovensko-srpski klub – banjalučki Borac, osvojio je međunarodni trofej, Mitropa kup. I Krajišnici su trijumfovali na italijanskom tlu, u Fođi, 29. maja 1992. godine, kada su „čizmom“, ali i Starim kontinentom proneli barjak fudbala Republike Srpske, najmlađe srpske zemlje, koja je proglašena samo četiri meseca ranije, 9. januara, na Svetog Stefana.
Uspeh u Fođi je najveći i najznačajniji uspeh fudbalera Borca u do sada 94 godine dugoj istoriji kluba osnovanog 4. jula 1926. godine uz kumstvo književnika, novinara i revolucionara Veselina Masleše. Ostaće večno zapisano da je Borac poslednji klub SFR Jugoslavije, a ujedno i prvi iz Republike Srpske, koji je igrao na međunarodnoj sceni. Zahvaljujući tom uspehu u Fođi crveno-plavi su u sezoni 1992/93. ostali članovi Prve savezne lige SR Jugoslavije, uz saglasnost UEFA i FIFA, što je takođe jedinstvena istorijska činjenica u svetu fudbala. Borac je tada bio u društvu 100 najboljih svetskih klubova u kojem nije bilo današnjih velikana: Mančester sitija, Čelzija, Borusije Dortmund, Arsenala, Liona, Sevilje, Lacija…
Ekspedicija od 22 člana
Ekspedicija Borca u Fođi brojala je 22 člana, predvodili su je predsednik Anđelko Grahovac, potpredsednik Živko Stanić, član uprave Stojan Davidović, direktor Tomo Marić, a stručni štab su sačinjavali šef Zoran Smileski i fizioterapeut Milenko Kaurin.
Trofej Mitropa kupa su osvojili: gomani Milan Simeunović i Radovan Gajić, te igrači: Stojan Malbašić (kapiten), Mario Mataja, Nermin Sušić, Milorad Bilbija, Zvonko Lipovac, Goran Đukić, Amir Kaltak, Fuad Šašivarević, Vitomir Štavljanin, Nikola Šušić, Branko Kovačević, Almir Filipović, Šaban Habibović i Admir Šarčević.
Marić: Jedna od deset
Posle mnogo godina direktor Borca iz 1992. godine kada je ostvaren najveći klupski uspeh Tomo Marić je rekao:
– Utakmica protiv Fođe je bila nešto posebno. Takva utakmica se igra jednom u stotinu godina. Tadašnji odnos snaga Fođe i Borca bio je kao danas recimo Real Madrida i beogradskog Partizana. Od deset međusobnih duela devet bi dobili Italijani glatko, a Borac bi samo u jednoj uspeo da ostane neporažen i to zahvaljujući velikoj sportskoj sreći. Mi smo protiv Fođe upravo odigrali tu, desetu utakmicu, nadmašivši vlastite mogućnosti. Priredili smo pravu fudbalsku senzaciju, razočarali Italijane i naše domaćine. Kasnije je sve postala istorija i legenda.
Na klupi krajiškog velikana sedeo je makedonski stručnjak Zoran Smileski, koji se prisetio te 1992. godine i uspeha u Fođi:
– Malo ko zna da smo tada nosili barjak Republike Srpske koja je osnovana, pre našeg istorijskog i iznenađujućeg trijumfa u Italiji, samo četiri meseca i dvadeset dana. Upravo trofej Mitropa kupa poklonili smo Republici Srpskoj – zauvek, jer je neverovatno volim, rođena je 9. januara, na dan kada sam i ja ugledao svetlost života. Borac je preživeo zahvaljujući trijumfu u Fođi, zamalo je izbegao sudbinu zemlje koju je predstavljao u Italiji tog maja 1992. godine.
Banjalučani su otišli na Apenine čisto reda-radi, da se pojave, i odigraju turnir. Vratili su se kao heroji koji će kasnije prerasti u klupske legende.
– Naš uspeh u Fođi nije ništa manje važan nego trijumf Crvene zvezde u Bariju godinu dana ranije. Jedva smo otputovali za Italiju. Tadašnji predsednik Anđelko Grahovac i direktor Tomo Marić uložili su natčovečanske napore preko FSJ i Dušana Maravića, Miljana Miljanića i Branka Bulatovića. Stalno smo govorili: „sramota je da ne odemo...“ Mnogo nam je pomogao i pilot Stevan Popov, neviđenom hrabrošću, jer su letovi iznad BiH bili zabranjeni. Trijumf u Fođi je bio kruna jedne sjajne generacije Borca, možda i najbolje i najtalentovanije u istoriji kluba, koju je, nažalost, rat sprečio da napravi još bolje rezultate – počeo je prisećanje Smileski.
Polufinale protiv domaćina odigrano 27. maja 1992. godine je ustvari bilo finale pre finale, pred krcatim tribinama na kojima se okupilo 15.000 ljubitelja fudbala, u drugom susretu igrali su Admira Beč i mađarski Vašutaš.
– Direktor Tomo Marić i ja, na klupi, preživljavali smo svašta. Bio je nervozan, pušio jednu za drugom cigaretu, tresao se… Ni meni nije bilo ništa lakše, ali morao sam da ga tešim. Verovao sam u stvari da možemo do čuda. Mnogo emocija smo potrošili vodeći s klupe taj meč u kome je domaćin bio izraziti favorit. Da se naježiš od atmosfere. Pobedili smo na penale zahvaljujući golmanu Milanu Simeunoviću posle nerešenog rezultata 2:2. Fođa je povela, mi preokrenuli rezultat, a u finišu je domaćin stigao do remija – „premotao“ je film Smileski.
Finalni susret protiv Mađara odigran je 29. maja 1992. godine pred svega 2.000 gledalaca jer su Italijani bili razočarani ishodom polufinalnih duela, u borbi za trofej očekivali su svoje ljubimce.
– Nakon što smo eliminisali prvog favorita turnira, jer smo bili unapred prežaljeni, došao je red na Vašutaš. Ista slika na klupi. Meni nešto govori da će sve da bude kako treba. Direktora Marića uhvatila nervoza. Poveli smo rano, u otvaranju utakmice, Mađari izjednačili pola sata pred kraj, završeno 1:1, opet pobeda na penale uz ponovo brilijantnog golmana Simeunovića. Bog nas je pogledao. Kroz šta smo sve prošli samo da dođemo u Italiju, a onda smo nagrađeni peharom. To je fudbal – rekao je Zoran Smileski, prvi i za sada jedini trener Borca s međunarodnim trofejom.
Bilo je to vreme u kome se osećao dolazak velikog zla, koje je i degradiralo ovaj veličanstven uspeh Banjalučana. Pilot Stevan Popov je posle avanture s Borcem imao onu u Švedskoj s reprezentacijom Jugoslavije koja je vraćena sa Evropskog prvenstva. Borac je nastavio takmičenje u jugoslovenskoj Prvoj ligi s Crvenom zvezdom, Partizanom, Vojvodinom, Prištinom, Budućnosti, Sutjeskom, niškim Radničkim…
Zapisano u jednom teškom vremenu, a vredi zauvek!
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
