Kirovski: Biti Zemunac nije stvar krštenice, nego stanje duha

Aleksandar Kirovski, nekadašnji mladi reprezentativac Srbije i golman Crvene zvezde, morao je pre 30. rođendana da završi profesionalnu karijeru. Fudbalu nije rekao zbogom razduživanjem dresa Budućnosti iz Dobanovaca, nalazi se na novom početku – rešen da se ostvari u trenerskoj karijeri.

- U 15. godini osetio sam bol u leđima, od tada se „krpim“. Izvukao sam i više od maksimuma. Racionalan sam u svim razgovorima, naročito sa doktorom. Predviđanja su bila da se „disk prosuo“ na nezgodnom mestu. Ne bih mogao profesionalno, sa skokovima i padovima, da pratim sve kako sam navikao i došlo je vreme za kraj karijere – staloženo govori Aleksandar.

Jasan vam je sledeći korak?

- Imam dovoljno iskustva i znanja da to prenesem na nove generacije. Kad sam doživeo povredu ruke 2015. napravio sam prvi korak za sticanje licence za rad sa golmanima. Edukovanje traje, u oktobru je upis za PRO licencu trenera golmana.

Planirate li da otvorite golmansku školu?

- Možda jednog dana, ali moraće još nogo vode da prođe Dunavom kako bih imao odgovor na svako pitanje mladog golmana. Plan je vezan za klupski fudbal.

Želja da budete prvi trener Zemuna, kluba u kojem ste odrasli i nosite ga u srcu, sigurno je u podsvesti?

- Mogu da zažmurim i zamislim sebe kao šefa struke, ali polako.

Karijera bi vam, verovatno, bila bolja da niste iz Zemuna otišli u Crvenu zvezdu?

- Sa ove tačke gledišta, ponosan sam na dve i po godine u Zvezdi. Profilisao sam se kao golman i čovek, trenirao sa najboljim u zemlji. Nosim mnogo više pozitivnih uspomena, ali nisam mogao da dobijam kroz utakmice povrtanu informaciju rada na treninzima.. Kao mlad sam mislio da moram da budem strpljiv, da će da dođe moje vreme.

Ostali ste, ipak, rezerva Bajkoviću?

- Bajko je broj jedan. I dalje stojim iza reči da je to bilo logično. Posle mnogo godina dočekao je šansu u Zvezdi i iskoristio. Sjajan je momak, učio sam od njega. I danas smo u super odnosu.

Zvezda je bila u organizacionom haosu i to je sputalo sve fudbalere?

- Nije nam bilo lako, ali u tom trenutku imao sam 20 godina. Nisam došao da zarađujem novac, nego da potvrdim da sam potencijal kao što se pričalo. Takođe, bitno je i da ne izneveriš neke ljude iz Zemuna. Dosta sam napredovao u radu sa Srđanom Maksimovićem. Ne nosim ništa negativno sa Marakane, osim faze kad je došao Sa Pinto za trenera. Proporcija onoga šo se pruža i vrednuje tada nije bila u ravni, mislim na način sastavljanja ekipe.

Iznenadili ste sve povratkom u Zemun 2013. godine?

- Bio je to potez na moju inicijativu. Ubrizgao sam sebi neverovatnu snagu povratkom u matični klub. Citiraću istoričara Branka Najholda: „Biti Zemunac nije stvar krštenice, nego stanje duha“. I danas se tako osećam. To je moj klub i kraj.

Zacrtali ste cilj?

- Rekao sam da ostajem u Zemunu dok se ne vratimo u Super ligu. Prva godina bila je kao bačena, ali to mi je dalo još veću tvrdoglavost. Da nisam imao cilj da sa klubom koji je poseban za mene uđem u elitni rang, verovatno bih prekinuo karijeru u aprilu 2015. kad sam imao trostruki prelom nadlaktice i dve operacije. Misija u srcu je, ipak, uspela.