Jedna od najvećih bruka srpskog fudbala odigrala se 10. maja 2011. godine na finalnoj utakmici Kupa Srbije između Partizana i Vojvodine, na stadionu Crvene zvezde.
Tadašnji hit prvenstva, iz Novog Sada, predvođen predsednikom Ratkom Butorovićem, vodio je bitku za trofej sve do 83. minuta, kad su crveno-beli u dogovoru sa glavnokomandujućim i navijačima odlučili da napuste borilište i ne završe utakmicu. Naravno, tih sedam minuta nije se odigralo, trofej je otišao u vitrine Partizana, dok je novosadskim simpatizerima preostalo da tvrde da su oni moralni pobednici.
Ljući zbog Ludogoreca
Trajković će se pored utakmice sa Partizanom sećati i duela sa Ludogorecom, u kvalifikacijama za Ligu šampiona, iz 2014. godine.
– Posle Ludogoreca, bio sam daleko ljući. Tad se sve slomilo na meni. A, nisam ni udario igrača Ludogoreca, samo sam naslonio ruku. Morao je da mi da žuti, nikako direktan crveni karton.
Branislav Trajković, tad štoper Vojvodine, devet godina kasnije, za čitaoce Žurnala, evocira uspomenu na majsku noć u kojoj je mogao sa saigračima da uđe u istoriju, ali su odluke glavnog arbitra Slobodana Veselinovića bile odlučujuće da pojedincima i danas obrazi bride.
– Nezasluženo smo ostali bez trofeja. Bio sam fauliran, nije dosuđen penal, Mojsovu je poništen čist gol. Meč je bio pun naboja i adrenalina. Najmanje smo zaslužili penale, ili produžetke… Nisam samo govorio ja da smo oštećeni za te dve situacije, već čitava javnost – prisetio se Trajković.
Tadašnja generacija Voše ostala je obeležena za sva vremena.
– Posle penala i poništenog gola, kapiten Brkić, Lazetić, Mojsov i ja otišli smo na razgovor do navijača, sa kojima je sedeo pokojni predsednik Bata Butorović. Ubrzo, uz konsultacije sa trenerom Zoranom Milinkovićem, odlučili smo da prekinemo meč.
Trajković sad tvrdi da bi bio pristalica drugačije odluke.
– Sa ove distance, drugačije je trebalo da postupimo i ne napustimo teren. Da nastavimo muški do kraja. Stoji da je bilo još sitnih detalja koji nam nisu išli u korist. Ali, na kraju mislim da smo prenaglili. Dešavalo se i dešavaće se u fudbalu da sudija ne svira penal... Jednostavno, vruće glave su učinile svoje.
Ne pamti se kad je poslednji put Vojvodina imala takvu podršku u duelu sa Crvenom zvezdom ili Partizanom, kao te majske večeri na istočnoj tribini. Čak 105 navijačkih autobusa krenulo je iz Novog Sada!
– I navijači su bili za napuštanje terena. Za navijače Vojvodine mi smo bili heroji i osvojili kup te godine. Upriličen nam je doček u Novom Sadu.
Pored prekida pamti se da je utakmica i kasnila.
– Početak finala kasnio je zbog naših navijača. Nismo hteli da počnemo meč, dok svi ne uđu na tribinu.
Pitanje šta bi se dogodilo u preostalih sedam minuta.
– U fudbalu se za minut svašta dogodi. A, mi smo imali sedam. Možda bismo dali gol, imali produžetke i penale. Ovako nismo imali nikakvu šansu da osvojimo pehar. Utakmica treba da se igra do kraja, bez obzira na sve. Ne mogu, međutim, da osudim nikog i ako se to desi. Ubeđen sam da ovog puta sudija neće odlučiti, već kvalitet i nijanse.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
