(1).jpg)
Nedelju kad je otišao Enver pamtiće još dugo Novi Pazar. Svih 2.500 gledalaca tog 14. juna ustalo je sa sedišta i dugotrajnim, emotivnim aplauzima otpratilo je u 84. minutu utakmice Novi Pazar – Radnički 1923 (1:1) fudbalsku veličinu s brojem 84 na dresu u novi život.
Nije se bojao da ode iz Novog Pazara u nepoznato, verujući još kao dečkić da je predodređen za uspeh. Put od sna do stvarnosti nije bio ni brz ni lak, ali kad je neko jači od svega i iz godine u godinu bolji nego što je bio, na kraju tog puta kuća slave je nešto što nije moglo da ga mimoiđe.
Retkima polazi za rukom da završe karijeru sa toliko mnogo velikih poteza u koje spada i odluka da fud-balsko doviđenja kaže onda kad je izvesno da je mogao od lopte da se oprosti na još spektakularniji način, sa Novim Pazarom na superligaškoj sceni. Mogao je, ali to ne bi bio Enver Alivodić, čovek od reči i fudbaler za sva vremena.
Odluku da završite igračku karijeru saopštili ste četiri meseca ranije, je li bar u jednom trenutku došlo do njenog preispitivanja?
– Još pre deset godina rekao sam sebi, primetim li da nisam na nivou na kojem znam da budem, otići ću. Želeo sam svima da ostanem u lepom sećanju, zato je kraj karijere došao onda kad je i trebalo do njega da dođe.
Navijači su vas na dostojanstven način ispratili?
– Poštujem sve fudbalske navijače, ali Novi Pazar ima ono što je jedino još privilegija najvećih klubova. Veliko im hvala, priredili su mi dan za pamćenje.
Mnogi fudbaleri zaborave većinu utakmica iz karijere, debija se svi dobro sećaju, da li je to slučaj i sa vama?
– Kao da se sve dešava danas. Bila je 2001. godina, igrali smo sa ZSK-om u Valjevu, srpskoligaško društvo. Tad sam kod trenera Envera Gusinca i Ljutva Bogućanina ušao u tim i više nikad iz njega nisam ispao.
Kao mladi, napustili ste Novi Pazar i otišli u Radnički, prelazak u Niš bila je hrabra odluka ili su razlozi bili drugačije prirode?
– Tad sam bio omladinski reprezentativac SR Jugoslavije. Oni koji su reprezentaciju vodili doslovno su mi rekli da neću biti reprezentativac ukoliko ne budem igrao na višem nivou od srpskoligaškog. Morao sam da odem i nisam pogrešio u izboru Niša. U to vreme Radnički nije bio snažan kao danas, a meni je išlo u omladinskom timu. Bio sam najbolje ocenjeni igrač i strelac 16 golova na 15 utakmica. Kad je istekao omladinski staž na kraju jeseni sam se vratio u Novi Pazar. Odmah sam ušao u prvi tim koji je na kraju overio ulazak u tadašnju drugu ligu. Tu su me primetili ljudi iz Čukaričkog i već sa 19 godina igrao sam sve utakmice elitnog ranga za „brđane”.
Osim Čukaričkog vaše ime krupnim slovima upisano je u BSK-u iz Borče i Napretku, zlatnim u Vojvodini, gde je bilo najbolje?
– Svuda je bilo sjajno, ali zaista. Uvek nekako naglasim period proveden u Vojvodini, zbog osvojenog kupa, prvog u istoriji kluba i to na jubilej, stogodišnjicu postojanja Vojvodine. Tad sam bio i u najboljim igračkim godinama. U Kruševcu su me prihvatili kao da sam domaći igrač, publika me je volela, isto je bilo i u Borči. Samo da ne bude zabune, svi ti klubovi su me oblikovali kao igrača, ali Novi Pazar je na prvom mestu. To je moja kuća, on mi je dao sve i u njemu sam se najbolje osećao. Svuda sam igrao srcem, ali nigde kao u Novom Pazaru. A nije bilo lako, vreme ratova i bombardovanja beše kad sam krenuo iz male sredine u najveći grad. Upornost je ono što me je uvek krasilo, po uspeh sam često išao i glavom kroz zid.
Reprezentacija nije ostala neostvarena želja, tridesetak minuta bili ste i kapiten selekcije koja je pre tri godine u San Dijegu, pod vođstvom Slavoljuba Muslina, odigrala 0:0 sa SAD, bilo je to i jedino reprezentativno is-kustvo, da li je moglo da ih bude više?
– Kad sam bio na vrhuncu očekivao sam poziv, ali bilo je mnogo velikih igrača iz najvećih evropskih klubova, pa je i razumljivo što me nije bilo. Utak-micu u Americi nikad neću zaboraviti. Doživeo sam najveću čast da nosim reprezentativni dres i to kao debitant u 32. godini – otvorio je dušu Enver Alivodić.
IGRAO I SA SERGEJOM
Mnogi poznati i priznati igrači bili su Alivodićevi saigrači. Neki od njih su postali i prijatelji za čitav život. Na oproštaju od fudbala gost mu je bio Jovan Markoski. Alivodić je podsetio na neke igrače s kojima je igrao u istom timu.
– Unapred izvinjenje što se mnogih trenutno neću setiti, a napravili su ozbiljne karijere. Bili su to Stefan Savić, Sergej Milinković – Savić, Radoja, Poletanović, Vranješ, Vulićević, Delač... Ne vredi dalje, već znam da sam mnoge zaboravio. Oprostiće svi, nadam se.
ČETIRI ŠEFA U VOJVODINI
Kroz karijeru vodila su ga i neka velika trenerska imena. I tu sećanje magli.
– Mislim da me je treniralo više od 25 trenera. Samo za dve godine u Vojvodini čak četvorica. Najuspešniji period bio je sa Markom Nikolićem, tu su još Branko Babić, Nebojša Vignjević, Milorad Kosanović, Zoran Marić, Dragoljub Bekvalac, Nikola Rakojević, Veličko Kaplanović, znam da sam nekoga izostavio, ali nije namerno...
JEDNOM NOGOM BIO U PARTIZANU
Posle sjajne karijere u Vojvodini bio je viđen kao pojačanje Partizana. Transfer se nije ostvario, a evo i zašto.
– Ugovor sa Vojvodinom istekao mi je 2015. godine, bio sam na stalnoj vezi sa trenerom Partizana, Markom Nikolićem. Na stolu sam već imao ugovor sa crno–belima na dve i po godine. Posle tri dana u Partizanu se promenila uprava i sve je stopirano. Detalji su mi ostali nepoznati. Iskreno, ne postoji igrač koji ne bi voleo da nosi dres naša dva najveća kluba, ali i pored toga prezadovoljan sam postignutim. Više puta imao sam i poziv iz Sarajeva, ali nikad nismo uspeli da se dogovorimo oko uslova.
ŽELjA DINAMA IZ MINSKA
Kipar, Grčka i Australija su tri zemlje u kojima je gradio inostranu kari-jeru. Jedan poziv ostao je nerealizovan.
– Posle šest meseci u Vojvodini stigao je zvaničan zahtev Dinama iz Minska da pređem kod njih. Sve se dešavalo u vreme smrti Ratka Butorovića, uprava se promenila i nije mi dozvolila da idem. Ne žalim i nikoga ne krivim što nisam otišao u Minsk – reče Alivodić.
NIKAD SA LjAJIĆEM U TIMU
Većinu ili skoro sve fudbalske ciljeve je ostvario, osim jednog. Adem Ljajić je najbolji fudbaler iz Novog Pazara u 21. veku, Alivodić verovatno najbolji, a da je u tom periodu nosio dres kluba iz rodnog grada.
– Svrstavam ga u najbolje svetske igrače. Iza njega je ozbiljna karijera, ma-da mislim da je imao sve što je trebalo da završi u Realu, Atletiku ili nekom njima sličnom velikanu. Nikad nisam igrao sa njim, za tim stvarno žalim – iskreno će Alivodić.
PRAVAC DANSKA
Horsens, grad u Danskoj, u kojem će živeti sa suprugom Ševalom i sinovima Umutom i Zeinom ima klub u elitnoj ligi, međutim, Alivodić nije imao nika-av kontakt vezan za neku funkciju u ovom danskom klubu.
– Znam da trener neću biti, u tom poslu sebe ne vidim. Planiram da uđem u menadžerske vode zajedno sa nekim prijateljima koji su već u tom poslu – jasan je Alivodić.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
