Piše: Milorad Bjelogrlić
Kada se čovek rodi to je kao da ga bace u more. Valja plivati, boriti se, postojati, junački se nositi sa životom. Ilija Petković je u subotu završio životnu priču.
Izuzimajući početak karijere u posleratnim gladnim godinama, koju je započeo u Dinari iz Knina, Petković je u SFRJ 16 godina nosio dres jednog kluba, OFK Beograda.
Tada su s punim pravom i dobili nadimak Romantičari. Dolaskom u Beograd od deteta je postao mladić, od mladića čovek, od čoveka legenda. Igra je bila smisao i sadržaj života, a smelost i lepota njegovi trajni zadaci.
Sa Samardžićem, Skoblarom, Gugletom je dizao klub na ponos i diku Beograđana. Tada su „plavo-beli” bili skoro redovni učesnici evropskih kupova.
Poslednjih godina Petković se opet vratio na Staru Karaburmu da pokuša da zaustavi urušavanje i sramotu onih koji su ga doveli na ovako bedan nivo. Njihovo znanje i mudrost staju u flašicu kapi za nos.
– OFK Beograd je moj klub. Tu sam upoznao sjajne ljude, igrače, trenere, glumce. Sa Milivojem Živanovićem i Ljubišom Samardžićem sam se i družio. Bila mi je čast igrati u navali Turudija, Milutinović, Santrač, Šekularac, Petković. „Plava čigra” i Šeki su već bili na zalasku ali gde god smo igrali stadioni su bili krcati – pričao je Petković.
Sredu 24. aprila 1968. Ilija Petković ali i mnogi klinci rođeni pedesetih odlično pamte. U četvrfinalu Kupa nacija na Marakani su igrali Jugoslavija – Francuska. Tri sedmice ranije u Marseju je bilo 1:1. Jedan od zapaženijih u redovima „plavih” je bio Džemaludin Mušović.
Pred revanš se Muše, kako su ga zvali u Sarajevu i Splitu povredio, pa je selektor Rajko Mitić kao debitanta pozvao Petkovića iz OFK Beograda. Odmah se šokirao jer nije mogao da veruje odakle Iliji tolika samouverenost.
– Ništa se vi, bata Rajko, ne brinite. Daću ja Francuzima dva gola. Pobedićemo ih sigurno i plasirati se na Evropsko prvenstvo. Samo da ja zaigram, dva gola su moja – u dahu je govorio Ilija Petković.
Rečeno učinjeno. Današnji klinci bi rekli Petko je „pravio malu decu” Francuzima. Od Galskih petlova su ostale očerupane kokoške.
Trijumfovali smo 5:1, a publika je bila u transu. Posle 33 minuta igre bilo je 4:0. Dvostruki strelac Ilija Petković. Usput je bio i asistent Vahidinu Musemiću kod drugog gola.
– To mi je sigurno bila utakmica karijere. Sve mi je polazilo za rukom. Postigao sam dva gola, a Francuzi su dobro prošli pošto smo u drugom poluvremenu malo stali zadovoljni sjajnom igrom u prvih 45 minuta. Dok je svirala himna mislio sam da ne stojim na zemlji već da lebdim – nikada Petković nije krio da mu je to bila partija života.
Nema novine u Jugoslaviji gde za igru u tom meču nije dobio desetku. Četvrti gol je ušao u sve almanahe jugoslovenskog fudbala. Petković kao da je na terenu svoje Dinare, pokraj železničke stanice u Kninu, prešao četvoricu igrača, zatim i golmana Obura, a zatim ćušnuo loptu u mrežu. Šest godina je časno i sa ponosom nosio dres Jugoslavije.
Posle igračke karijere Petković se posvetio trenerskom pozivu. Radio je u Švajcarskoj, Kini, Kataru, Grčkoj i Srbiji. Jedan je od retkih kojima je uspelo da bude učesnik Mondijala i kao igrač i kao selektor.
Kako zaboraviti Iliju Petkovića i blistavu generaciju OFK Beograda koja je plenila igrom i šarmom širom Jugoslavije. Nešto srećom, više radom i veštinom, stekao je veliko ime u fudbalu.
Zato imamo osećanje zahvalnosti i naročitog poštovanja prema takvim ljudima. Njegovim odlaskom ostala je ne samo čežnja za iščezlim vremenima, već za ljudima i pobedama koji su to vreme činili nestvarno lepim.
Petko, počivaj tamo gde je večita radost, milina i blaženstvo. Majstore, tu ti je i mesto.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
