Pobeda Snežane Pajkić na EP u Splitu u 50 zlatnih momenata

Jedan od poslednjih serijala „50 zlatnih momenata“ posvećen je Snežani Pajkić i njenom podvigu, osvajanju zlatne medalje na Prvenstvu Evrope u Splitu 1. septembra 1990. rekordom države 4:08,12, mada je bila najmlađa i potpuni autsajder. Tekst prenosimo u celini:

„Jugoslovenski navijači polagali su velike nade u Dragutina Topića u finalu skoka uvis kod muškaraca na Evropskom atletskom prvenstvu u Splitu 1990. godine.

Tog dana medalje su ka domaćinima pohrlile nekoliko sati ranije. Najzaslužniji za to bio je takođe tinejdžer, ali ovoga puta ženskog pola u trci na 1.500 metara.

Snežana Pajkić nije imala mnogo izgleda da stane na pobedničko postolje na spomenutoj distanci, jer je finale bilo prebukirano sjajnim: sovjetskim, rumunskim i istočnonemačkim trkačicama, koje su tradicionalno dominirale na srednjim prugama u Evropi i svetu. Na krilima njenog uspeha Topić je nešto kasnije poleteo takođe ka zlatnoj medalji.

Pajkićeva je kao juniorka imala zvezdanu karijeru, osvojivši titule u tom uzrastu na 1.500 m i na Evropskom prvenstvu 1987. i 1989, kao i medalje na svetskim prvenstvima 1986. i 1988. godine.

Ipak se činilo da je seniorsko Prvenstvo Evrope za ovu 19-godišnjakinju došlo prerano. Prve dve trke na šampionatu nisu sugerisale da će Pajkićeva igrati neku značajniju ulogu.

Na početku prvenstva odustala je od trke od 3.000 metara. Imala je sreće da se probije u finale na osnovu rezultata (4:09,53 u svojoj bržoj polufinalnoj grupi). Time je ispunila svoja prilično skromna očekivanja pred prvenstvo.

– Moj glavni zadatak u Splitu bio je da stignem do finala na 1.500 metara – rekla je Pajkićeva tim povodom.

– Trka u Sarajevu (Prvenstvo SFRJ uoči EP, najbolja u životu – 4: 08,21), bila je dobar nagoveštaj da bih mogla nešto da učinim. Umalo da nisam završila priču u polufinalu. Bila sam sedma i plasirala sam se u finale za jednu sekundu.

Pošto se provukla kroz kvalifikacioni period, bila je mnogo opuštenija pred završni obračun, bez obzira što je imala najslabiji rezultat i najmlađa od svih.

Njeni protivnici su bili sovjetske favoritkinje Ljudmila Rogačeva i Natalia Artjomova, istočnonjemačke Ivone Mei i Elen Kisling i potencijalna favoritkinja Dojna Melinte iz Rumunije, koja je 1990. pre Splita pobedila u 13 od svojih 14 trka na 1.500 metara i milju.

S obzirom na to da je većina najboljih svetskih trkačica na srednjim prugama tada poticala iz Istočnog bloka, iste devojke zaslužile bi da se nađu i u svetskom ili olimpijskom finalu.

– Vrlo dobro sam znao protiv koga trčim: Melinte, Kisling, Rogačeva, da ne spominjem druge – seća se Pajkićeva.

– Ušla sam u takmičenje rasterećeno, bez očekivanja da ću išta uraditi. Srećom po mene, trka je išla upravo onako kako treba. To mi je odgovaralo: trčala sam u grupi, strpljivo sam čekala poslednjih 100 metara i cilj. Znala sam da ostale devojke, bez obzira na iskustvo, ne mogu da me prate.

Ljubimica domaće publike istrčala je taktički zrelu trku i osvojila neočekivanu zlatnu medalju. Držala je dobru poziciju, blizu čela grupe, s koje može da reaguje, a opet išla unutrašnjim delom staze.

Pokušala je posle zvona da izađe na čelo što je osujetila do tog trenutka vodeća Sandra Gaser iz Švajcarske s dva-tri oštra lakta upućena u Snežanina rebra.

Rekorderka domaćina pomerila se ka unutrašnjoj strani staze i održala priključak, da bi dobila udarac nogom od Rogačeve na 300 metara pre kraja.

Od izlaska iz poslednje krivine četiri trkačice borile su se za medalje. Pajkićeva je podržana publikom i puna samopouzdanja i želje obišla rivalke, Gaserovu i Kislingovu u širokom luku.

Napravila je nekoliko metara prednosti, proverila preko levog pa desnog ramena da li joj neko preti, da bi na liniji cilja nasmejana raširila ruke i poletela u zagrljaj Dragutina Topića.

Proslaljali su državni rekord 4:08,13 i jednu od najupečatljivijih pobeda na šampionatu”.