Професоре Обрадовићу, напустите учионицу

Пише: Марија Стојановић

„Жреб никад није био бољи, идемо до полуфинала, идемо корак више него на Светском првенству у Јапану, имамо велику шансу за сјајан пласман“ – реченице које су последњих неколико месеци могле да се прочитају на новинским супцима. Изречене су од репрезентативки Србије, које су веровале да на овом Европском првенству могу много, чак и више од могућности.

Једино што ове девојке, које су отишле на шампионат и прихватиле да играју за своју државу под нехуманим условима усред пандемије нису знале, јесте да им је за остварење снова потребан тренер, неко ко ће да их води, усмери и стане иза њих. Неко ко ће да их саветује и буде њихов ослонац. Оне то нису имале.

Превише је тачака од којих би могло да се крене са анализом. Али, нека то буде од најодговорнијег за лош резултат и 13. место у Данској. Од тренера!

Не би требало нико да се меша у избор играчица, али како је могуће да у тиму није било места за Јовану Ковачевић, девојку која је међу водећим у румунској лиги?

Зашто је на пут кренула Јована Јововић ако већ није добила прилику да игра? Зашто Јелена Трифуновић није добила шансу какву заслужује, а против Мађарица је показала све што може и зна? Оваквих питања је толико да ни фељтон не би био довољан.

Тактика

Тактика – шта је то?! Наша репрезентација је на сва три меча више личила на тим моје улице, него на екипу која на клупи има тренера. Не, нису девојке криве, оне су слушале „наређења“, покушавале да тактичке замисли тренера спроведу у дело, иако је само Обрадовић знао шта је у датом моменту желео да се одигра.

Одбрана

Одбрана је деловала раштимовано, недостајао је вођа, иако су се Јелена Трифуновић и Слађана Поп-Лазић у средини бориле, покушавале да затворе рупе, ништа није било како су желеле.

Нису имале замену, предах, комбиновале су се одбране, као недовољно уигране, у појединим моментима су играчице трчале као муве без главе...

Напад

Напад је био толико спор, да је читава одбрана на лопти могла да прочита имена спонзора, како је један искусни тренер некада давно рекао. Траљаво, споро, без идеје и решења...

После повреде Андре Лекић, репрезентација је остала са Лишчевић, Трифуновић, Лавко, Стоиљковић и понекад Јањушевић, што је изузетно мали број играчица за потребне ротације.

Играло се на индивидуални квалитет, тражио се соло продор, на прсте једне руке је могло да се изброји колико је пута направљен вишак за крило. Слађана Поп-Лазић на три утакмице није добила пет употребљивих лопти.

Напад седам на шест против Холандије је неким чудом прошао, али је зато против Мађарске стигао на наплату. Играти 45 минута у овом систему и примити петнаест лаких голова, са пола терена, са гола на гол, са двадесет метара је ван сваке памети.

Ни једвојке нису тачно знале зашто играју ово јер је Мађарска решавала све за мање од десет секунди. То није било довољно, већ је српски тренер решио да против Хрватске у одлучујућем нападу поново играмо седам на шест и, наравно, то није прошло.

Ако се томе дода да је Катарина Крпеж-Шлезак у том последњем нападу била кључни пивотмен, а не Слађана Поп-Лазић, онда и не чуди лоше додавање Кристине Лишчевић.

Контра

Контра и полуконтра... Шта то беше? Лишчевићева је у одбрани била на клупи, тако да и кад наши голмани дођу до лопте, најбоље би било да одморе, сачекају да се изврши хокејашка измена и тек онда крену у организацију напада.

Нико није успео да споји игру, пренесе лопту, разигра екипу, а Обрадовићу је овај сегмент игре очигледно стран, јер форсирати систем из 1986. је у 21.веку ван сваког резона. Давно је прошло то време, игра се брз, модеран, рукомет, препун лаких голова из контре и полуконтре.

Колико све није функционисало, а колико тренер није знао да да јасне смернице играчицама и тактички им нареди шта се игра, говоре тајм-аути.

Од шездесет секунди, колико траје један, од нашег селектора се могло чуди „не просипај воду, не гађај трибине, што журиш, много сте зицера промашиле“...

Ствари које је могао да примети и онај теоријски знатно мање поткован од звања професора рукомета. Ни једног тренутка се није могло чути ништа смислено, тактички конкретно.

Без кондиционог и тренера голмана

Репрезентација Србије је једина селекција на шампионату која није имала у стручном штабу тренера голмана и кондиционог тренера?! Једина репрезентација чије су играчице морале саме да се загревају, истежу и припремају за меч.

Голмани су препуштени сами себи, без правог иједног одрађеног голманског тренинга. Такође, невезано за три дана карантина, једина смо репрезентација на првенству која није одрадила ни један тренинг у дворани!

За седам година једно шесто место

Пре седам година, 2013. репрезентација је била сребрна на СП, али тадашње руководство РСС није желело да смени тренера који није био кадар да води тим у будућности.

Уместо тога, жртвоване су четири играчице, најбоље рукометашице наше жемље. И тада је све кренуло низбрдо, а последице се и даље санирају. Тим је преузела Драгица Ђурић, а после ње Љубомир Обрадовић.

Од 2013. до данас наша репрезентација је забележила једном шесто место (СП у Јапану 2019.) и то се сматра успехом. Да нису изборене квалификације за ОИ, то би била остала само још једна у низу горких пилула коју су полипле наше девојке.

Атмосфера никада није била спорна, а изгледа постала је једина ди-а наше репрезентације? Међутим, она не игра, нажалост... Шта су напослетку циљеви репрезентације, а шта је реалност?

Професоре, напустите учиниоцу

Стиче се утисак да је репрезентација Србије на Европском првенству у Данској више личила на групу симпатичних ученица, које су дошле на испит.

Али професора нигде није било. Догорело је до ноката, сви возови су прошли, време је да се катедра ослободи за некога ко зна шта ради и шта може, некога ко је спреман да зове само најбоље ученице и зада им конкретне задатке.

Јер, ако се и у наредном тромесечју ништа не промени, мартовски испити за Олимпијске игре ће бити само нова брука.

Зато је на табли белим словима кредом исписано, па још и подебљано и подвучено – Обрадовићу време је за оставку!