Profesore Obradoviću, napustite učionicu

Piše: Marija Stojanović

„Žreb nikad nije bio bolji, idemo do polufinala, idemo korak više nego na Svetskom prvenstvu u Japanu, imamo veliku šansu za sjajan plasman“ – rečenice koje su poslednjih nekoliko meseci mogle da se pročitaju na novinskim supcima. Izrečene su od reprezentativki Srbije, koje su verovale da na ovom Evropskom prvenstvu mogu mnogo, čak i više od mogućnosti.

Jedino što ove devojke, koje su otišle na šampionat i prihvatile da igraju za svoju državu pod nehumanim uslovima usred pandemije nisu znale, jeste da im je za ostvarenje snova potreban trener, neko ko će da ih vodi, usmeri i stane iza njih. Neko ko će da ih savetuje i bude njihov oslonac. One to nisu imale.

Previše je tačaka od kojih bi moglo da se krene sa analizom. Ali, neka to bude od najodgovornijeg za loš rezultat i 13. mesto u Danskoj. Od trenera!

Ne bi trebalo niko da se meša u izbor igračica, ali kako je moguće da u timu nije bilo mesta za Jovanu Kovačević, devojku koja je među vodećim u rumunskoj ligi?

Zašto je na put krenula Jovana Jovović ako već nije dobila priliku da igra? Zašto Jelena Trifunović nije dobila šansu kakvu zaslužuje, a protiv Mađarica je pokazala sve što može i zna? Ovakvih pitanja je toliko da ni feljton ne bi bio dovoljan.

Taktika

Taktika – šta je to?! Naša reprezentacija je na sva tri meča više ličila na tim moje ulice, nego na ekipu koja na klupi ima trenera. Ne, nisu devojke krive, one su slušale „naređenja“, pokušavale da taktičke zamisli trenera sprovedu u delo, iako je samo Obradović znao šta je u datom momentu želeo da se odigra.

Odbrana

Odbrana je delovala raštimovano, nedostajao je vođa, iako su se Jelena Trifunović i Slađana Pop-Lazić u sredini borile, pokušavale da zatvore rupe, ništa nije bilo kako su želele.

Nisu imale zamenu, predah, kombinovale su se odbrane, kao nedovoljno uigrane, u pojedinim momentima su igračice trčale kao muve bez glave...

Napad

Napad je bio toliko spor, da je čitava odbrana na lopti mogla da pročita imena sponzora, kako je jedan iskusni trener nekada davno rekao. Traljavo, sporo, bez ideje i rešenja...

Posle povrede Andre Lekić, reprezentacija je ostala sa Liščević, Trifunović, Lavko, Stoiljković i ponekad Janjušević, što je izuzetno mali broj igračica za potrebne rotacije.

Igralo se na individualni kvalitet, tražio se solo prodor, na prste jedne ruke je moglo da se izbroji koliko je puta napravljen višak za krilo. Slađana Pop-Lazić na tri utakmice nije dobila pet upotrebljivih lopti.

Napad sedam na šest protiv Holandije je nekim čudom prošao, ali je zato protiv Mađarske stigao na naplatu. Igrati 45 minuta u ovom sistemu i primiti petnaest lakih golova, sa pola terena, sa gola na gol, sa dvadeset metara je van svake pameti.

Ni jedvojke nisu tačno znale zašto igraju ovo jer je Mađarska rešavala sve za manje od deset sekundi. To nije bilo dovoljno, već je srpski trener rešio da protiv Hrvatske u odlučujućem napadu ponovo igramo sedam na šest i, naravno, to nije prošlo.

Ako se tome doda da je Katarina Krpež-Šlezak u tom poslednjem napadu bila ključni pivotmen, a ne Slađana Pop-Lazić, onda i ne čudi loše dodavanje Kristine Liščević.

Kontra

Kontra i polukontra... Šta to beše? Liščevićeva je u odbrani bila na klupi, tako da i kad naši golmani dođu do lopte, najbolje bi bilo da odmore, sačekaju da se izvrši hokejaška izmena i tek onda krenu u organizaciju napada.

Niko nije uspeo da spoji igru, prenese loptu, razigra ekipu, a Obradoviću je ovaj segment igre očigledno stran, jer forsirati sistem iz 1986. je u 21.veku van svakog rezona. Davno je prošlo to vreme, igra se brz, moderan, rukomet, prepun lakih golova iz kontre i polukontre.

Koliko sve nije funkcionisalo, a koliko trener nije znao da da jasne smernice igračicama i taktički im naredi šta se igra, govore tajm-auti.

Od šezdeset sekundi, koliko traje jedan, od našeg selektora se moglo čudi „ne prosipaj vodu, ne gađaj tribine, što žuriš, mnogo ste zicera promašile“...

Stvari koje je mogao da primeti i onaj teorijski znatno manje potkovan od zvanja profesora rukometa. Ni jednog trenutka se nije moglo čuti ništa smisleno, taktički konkretno.

Bez kondicionog i trenera golmana

Reprezentacija Srbije je jedina selekcija na šampionatu koja nije imala u stručnom štabu trenera golmana i kondicionog trenera?! Jedina reprezentacija čije su igračice morale same da se zagrevaju, istežu i pripremaju za meč.

Golmani su prepušteni sami sebi, bez pravog ijednog odrađenog golmanskog treninga. Takođe, nevezano za tri dana karantina, jedina smo reprezentacija na prvenstvu koja nije odradila ni jedan trening u dvorani!

Za sedam godina jedno šesto mesto

Pre sedam godina, 2013. reprezentacija je bila srebrna na SP, ali tadašnje rukovodstvo RSS nije želelo da smeni trenera koji nije bio kadar da vodi tim u budućnosti.

Umesto toga, žrtvovane su četiri igračice, najbolje rukometašice naše žemlje. I tada je sve krenulo nizbrdo, a posledice se i dalje saniraju. Tim je preuzela Dragica Đurić, a posle nje Ljubomir Obradović.

Od 2013. do danas naša reprezentacija je zabeležila jednom šesto mesto (SP u Japanu 2019.) i to se smatra uspehom. Da nisu izborene kvalifikacije za OI, to bi bila ostala samo još jedna u nizu gorkih pilula koju su poliple naše devojke.

Atmosfera nikada nije bila sporna, a izgleda postala je jedina di-a naše reprezentacije? Međutim, ona ne igra, nažalost... Šta su naposletku ciljevi reprezentacije, a šta je realnost?

Profesore, napustite učiniocu

Stiče se utisak da je reprezentacija Srbije na Evropskom prvenstvu u Danskoj više ličila na grupu simpatičnih učenica, koje su došle na ispit.

Ali profesora nigde nije bilo. Dogorelo je do nokata, svi vozovi su prošli, vreme je da se katedra oslobodi za nekoga ko zna šta radi i šta može, nekoga ko je spreman da zove samo najbolje učenice i zada im konkretne zadatke.

Jer, ako se i u narednom tromesečju ništa ne promeni, martovski ispiti za Olimpijske igre će biti samo nova bruka.

Zato je na tabli belim slovima kredom ispisano, pa još i podebljano i podvučeno – Obradoviću vreme je za ostavku!