ЗЛОЧИН БЕЗ КАЗНЕ: Како су уништени снови једној генерацији која је могла да испише историју

ПИШЕ: Марија Стојановић

Снови се неће остварити. Жеље неће бити испуњене. Историја српског рукомета ни овог пута неће бити исписана. Једна добра и квалитетна генерација остала је без Олимпијских игара.

Све те снове успео је да им уништи селектор Љубомир Обрадовић уз подршку Рукометног савеза Србије. Пет година пропасти, пола деценије бачених у бунар, лоших резултата и односа, катастрофалног рада, нису били довољни ни за нову председницу РСС, Милену Делић да направи рез, баш као претходно ни за Божидара Ђурковића. Али доћићемо и до тога...

СВЕ ЈЕ БИЛО ЛОШЕ

Кренимо редом. Љубомир Обрадовић је успео да уништи сјајну генерацију у најбољим играчким годинама, баш у моменту кад је екипа требало да стави круну на каријеру. За пет година на клупи Србије није урадио апсолутно ништа!

Не, шесто место није успех, нити су изборене квалификације његова заслуга, то је био плод велике борбе и заједништва. Истог оног који је управо он успео да уништи, згази, баш као и самопоуздање играчица.

Психолог по струци, није успео психилошки да спреми екипу, да им улије наду, веру, да их охрабри, подигне самопоуздање. Имала је ова екипа жељу, вољу, борбеност, нико више од њих није желео да се пласира на Олимпијске игре, али нестручно вођење годинама уназад није могло да да резултате.

ЈУНАЦИ БЕЗ КОМАНДАНТА

Рекло би се после битке су сви јунаци, али на овом примеру није тако. Јунаци ове крваве драме у којој се одиграо прави злочин над њима, су на време упозоровали на последице, говорили да ће бити погубан исход ако се крене у рат са овим вођом.

Вапај рањеника тада нико није чуо, заправо јесте, али није желео да сагледа губитке немерљивих размера, па је оставио главног команданта да предводи рањиву чету. Одвео их је у смоубилачки бој без стратегије, тактике, штита, муниције, голоруке, неспремне за крваву борбу у којој су се на крају пребројавали рањени.

Годинама са Обрадовићем није ништа функционисало, лош рад, тренинзи, припрема утакмице, вођење, одабир играчица по принципу „волим и не волим“, а не „добра и лоша“, па све до очајне комуникације.

Селектор месецима није позвао ни једну играчицу, о чему су девојке у неколико наврата говориле чак и бившем председнику Божидару Ђурковићу, немом на све њихове речи. Рекао је Милени Делић да је комуницирао са њима, да им је дао план и програм, а то, испоставило се, није било тачно.

ЈЕДИНИ БЕЗ ТРЕНЕРА ГОЛМАНА

Да ли је сујета или нешто друго, али Србија је једина репрезентација на свету која нема кондиционог тренера и тренера голмана?!

Како је могуће да селекција која увек има очекивања на великим такмичењима нема никога ко ће водити бригу о њој?

Да ли је могуће да су голмани препуштени сами себи, да на утакмицу одлазе неприпремљени, без анализе, без конкретних савета...

Свака озбиљна екипа има бар једног кондиционог тренера, Обрадовић је на помен да се доведе неко и помогне имао одговор – „шта ће ми“.

БЕЗ ИЈЕДНЕ МЛАДЕ ИГРАЧИЦЕ

За пет година колико је селектор ни једну младу играчицу није увео у државни тим. Заправо, било их је неколико, на прсте једне руке да се преброје, али само на по једној акцији. После тога би одлазиле у заборав. Поготово ако играју на позицији левог бека. Случајност? Тешко.

Јер како објаснити непозивање Јоване Ковачевић годинама, девојке која са таквом лакоћом постиже голове, први је стрелац румунске лиге или Митровићеве, сјајног бека која пружа маестралне партије у Француској. Александра Вукајловић и Јована Јововић, два бисера нашег рукомета су у старту елиминисана...

Ништа ово не би било чудно да Обрадовић уместо њих није позивао играчице које не играју у клубовима или играју у другим лигама, или рецимо ону коју се тек породила, играла видно неспремне. Било је ту играчица које нису годиину дана играле, неке нису имале ни клуб, али су за Србију долазиле ни саме не знајући како... Колико је ту само грешака из личних интереса направљено, елаборат да се направи.

САВЕЗ ДАО ОДРЕШЕНЕ РУКЕ

Претходно руководство је довело Обрадовића, дало му одрешене руке до те мере да је у једном моменту у исто време био селектор и мушке и женске репрезентације! Незапамћемо у свету!

После свега, како је могуће да Обрадовић остане на клупи репезентације толико година?

Милена Делић је рекла да је била упозната са свим проблемима, али да није могла да претпостави у којој су они мери велики, да је знала не би дозволила да остане на клупи. Читав рукометни свет је био упознат, знао је Ђурковић, знала је и Делићева последња три месеца, али је Обрадовић остао недодирљив.

Тако је једна војска пуштена у рат са сазнањем да се из њега нико неће вратити.