Пише: Милорад Бјелогрлић
Познато је да човек пише о својим највећим фасцинацијама. Морам прво да заведем мало реда у сећања, која навиру. Фудбал је у мој живот ушао 24. априла 1968. године, a док је фудбала биће и памћења. Била је среда.
Већина дана у људском животу су веома слични један другом, али тај дан је био испуњен великим узбуђењима и незабораван. Французе смо победили, чак и понизили 5:1. Цела земља је славила блиставу игру и велики таленат Југославије.
Не постоје дечачке године без фудбалских јунака. Како су само Џаја, Швабо, Петко.... играли. Фудбал је за њих био исто што и ваздух. Од првог судијског звиждука су подигли све кочнице. „Триколори” су према њима изгледали дилетантски, невешти почетници, недоучени ђаци, шегрти. На крају су чак били срећни што су прошли са само пет комада у мрежи.
Тај тријумф је био нека невидљива скретница у каријерама већине изабраника селектора Рајка Митића. Пре утакмице играли су у домаћим клубовима, а касније су сви осим Мирсада Фазлагића каријере наставили у иностранству.
„Плави” су тај дан на терену изводили што су пожелели и све им је успевало. Убеђен сам да нисам једини клинац који је гледајући ту утакмицу заволео фудбал. То је била срећа која се не заборавља.
Прва послератана младост је одиграла утакмицу живота. Блистао је дебитант Илија Петковић. Постигао је два гола и у свим новинама добио чисту десетку, ретки осмице, а већина деветке.
Посебно ефектан је био четврти гол када је Петко лак и незaдржив као анђео, „кренуо са Бањице” нанизао четворицу играча, затим голмана Обура и ћушнуо лопту у мрежу. На трибинама, али и пред ТВ екранима гејзир емоција.
– Француска је увек била фудбалска сила. Не памтим да их је неко „накантао” са 5:1. Ми смо у том мечу играли тако да смо могли да им дамо и десет голова. Скоро сваки наш напад је био шанса за гол. Мислим да Југославија никада није одиграла бољу утакмицу, бар не у време када сам играо и био селектор.
После ње је цела навала потписала за француске прволигаше – причао ми је са сузама у очима Ивица Осим, легендарни Швабо незаборавне јунске ноћи која је прерасла у зору када се 1992. године у земунском ресторану „Златник” опраштао од земље за коју је играо и чији је био селектор. Она се тих дана распадала у крви.
Посебан куриозитет представља чињеница да је свих пет играча из Србије, која је играла пре или касније, отишла у Француску. Илија Пантелић (Војводина) и Драган Џајић (Црвена звезда) су играли за Бастију, Добривоје Тривић (Војводина) и Љубомир Михајловић (Партизан) су носили дрес Лиона, а Илија Петковић (ОФК Београд) је постао узданица Троа.
Осим њих у Француску су отишли још Вахидин Мусемић (Сарајево) који је био центарфор Нице, а Ивица Осим (Жељезничар) адут Стразбура. Они су били инспирација и узор за генерације рођене педесетих, као Бобек за оне из четрдесетих, Пижон оне из шесдесетеих. Њих и данас памтим као драгу врсту људи.
Свака младост је лепа. Људи обично претерују и причају у суперлативу када говоре о том животном добу. Тада ми се чинило да је просто немогуће да неко ко је рођен 1959. може да дочека нови век и напуни 61. годину.
Међутим, овде се не ради о броју лета већ једноставно о квалитету. Два месеца касније Југославија, само захваљујући недостатку среће, није постала шампион Европе, јер је после поновљеног меча у финалу поражена од Италије (1:1, 0:2). Претходно је у полуфиналу елиминисала светског првака Енглеску.
Има истина које не смеју да се забораве. Ова генерација је заслужила високе позиције у срцима свих југословенских љубитеља фудбала. Ево, прошла је скоро четвртина 21. века, а пласман на Европско првенство је мисаона именица за селекцију Србије.
Зато се са носталгијом често сећамо звезданих тренутака домаћег фудбала. Фудбал и приче немају рок употребе. Трају вечито.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
