КОРНЕР: Суперлигашка лакрдија

ПИШЕ: Златибор Репић

Не треба бити претерано паметан па посумњати у бројне исходе минулог суперлигашког кола. Мањак мотивације код појединих екипа, насупрот императиву победа код њихових противника, узрок су чудних резултата у Новом Саду, на Вождовцу и у Ужицу. Победе Рада против ОФК Бачке и Јавора у дуелу са Мачвом не би могле да се сврстају у исту категорију, јер су Бачкопаланчани и Шапчани одавно отписани из елитног ранга.

Србија се пре пар недеља усталасала због дојаве из УЕФА да су две утакмице Прве лиге (Железничар – Борац и Трајал – Јагодина)  одигране под сумњивим околностима, због енормних уплата у страним кладионицама. ФСС је изгледа, само тада обавезан да се позабави исходима утакмица и одузима клубовима бодове.

У Супер лиги се, бар на први поглед, дешавају много сумњивије ствари него у рангу ниже. Угрожени клубови преко ноћи излазе из кризе и остварују победоносне серије (Рад и Напредак) кад је најпотребније. Више од половине учесника друштва најбољих пет кола пре краја није сигурно да ли ће и наредне сезоне играти у истој конкуренцији.

Све оно што, нажалост, имамо прилику да гледамо на нашим теренима и није чудно кад је лига проширена како би се задовољили многи интереси, јер лане није било довољно 30 кола да се прогласи коначан пласман свих тимова, већ је све пореметила пандемија коронавируса, односно укидање плеј-офа и плеј-аута. Смешно је било и изјашњавање клубова да желе више учесника у елити, а сада већина њих не зна у ком ће се рангу такмичити следеће сезоне.

Спас за Србију била би једино Супер лига од 12 или 10 клубова. Ако би прва четири места водила у Европу, а последња два или три у нижи ранг или бараж, онда би свака утакмица имала значај и не би било маневарског простора за овако изненађујуће резултате и необјашњиве поразе појединих екипа. Само под тим условом можемо очекивати напредак фудбала на овим просторима и развој играча, уверили смо се безброј пута да је све остало само пуко задовољавање себичних клубашких интереса.