Црно-бели бисери живе дечачки сан

То су лепи манири. Ствар кућног васпитања. И такве ствари не би требало посебно да се истичу. Чак је двојицу најмлађих првотимаца Партизана питање и изненадило. Док су одговарали, на лицу им се цртало јасно: „Зар се то не подразумева?!“.

Требало би. На жалост, нећете много пута видети како двојица најмлађих на клупи устану када год неко излази из игре. Баш сваки пут. Без изузетка.

И зато смо изабрали да баш тим „детаљем“ почнемо разговор са Николом Радовановићем и Ђорђијем Јовановићем. Неколико минута после утакмице са Сплитом. И на њој смо, више пута, видели како Партизанови бисери устају док старији саиграчи излазе из игре.

- Поштовање – узвратили су, готово у исти глас два бисера тима из Хумске.

Јовановић је мало „разрадио“ причу...

- Најмлађи смо, имамо поштовање према старијим саиграчима. Они су и наши ментори, водичи на које се угледамо.

Радовановић је климнуо главом. Знак да се слаже са саиграчем и „комшијом“. Додао је и:

- Тиме и ми показујемо млађима како треба да се понашају када једног дана дођу у први тим.

И све је то „двосмерна улица“. Јер – убрзо је цела клупа устајала њима. У знак подршке за сваки добар потез, скок, кош, добру одбрану. Сви заједно су славили. Или их бодрили када би погрешили.

- И то нам много значи – додао је Јовановић.

Посебно...

- Када знамо да смо нешто добро урадили, њихова подршка је додатни мотив, даје нам ветар у леђа да наставимо још боље да играмо.

Радовановић је имао посебно запажање:

- Свесни смо да смо слабији од њих, па и кад нешто погрешимо, много нам значи њихова подршка. Да не паднемо, већ да се што пре подигнемо.

Застао је, па поновио:

- Стварно нам много нам значи.

Током утакмице са Сплитом Радовановића смо виђали и како често „баца“ поглед ка клупи.

- Углавном у тим тренуцима чујем тренера, па га погледам да ми каже шта сам погрешио и шта треба да урадим – објаснио је.

Њихове приче су сличне. Рођени у размаку од два месеца, Јовановић у Подгорици, Радовановић у Невесињу. Обојица су од првог дана када су узели баскетару у руке, сањали ово што им се сада дешава – да заиграју Партизан.

- Почео сам тренирам у Даниловграду, код тренера Боривоја Станишића, од своје седме године. У Партизану сам већ годину и по дана – максимално је „резимирао“ своју биографију Јовановић.

Радовановић је прво пробао фудбал, али је врло брзо прешао у магични правоугаоник. Први клуб му је био Вележ, из родног Невесиња.

- Пошто није било добрих услова да тренирам у Невесињу, прешао сам у Будућност из Бијељине, где сам био три године пре него што сам прешао у Партизан. То ми је стварно била жеља.

Истини за вољу, њихово укључивање у први тим није ишло плански. Нити је било део некаквог система. Више је било изнуђено решење, јер су повреде у једном тренутку потпуно десетковале Партизан. Испоставило се да је то било и добро решење.

Али, занимало нас је како су се они осећали када су им рекли да ће „сутра путовати са тимом у Задар“. Где су обојица уписала деби у АБА лиги. Какав је осећај пробудило сазнање да ће бити део првог тима?

Радовановић је имао спреман одговор:

- Мени је био животни циљ био да заиграм за први тим Партизана. И сам позив на тренинг ми је много значио, много ми је подигао мотивацију, да наставим да радим и тренирам. Моје је сада да се борим и трудим, да искористим сваку могућу прилику.

Јовановић је „преписао“ од старијег саиграча:

- Позив на тренинг првог тима ми је дао још већи мотив да се борим и да тражим своју шансу међу свима њима.

Сад, када практично живе своје дечачке снове, није им тешко ни да устану старијима, ни да скупе лопте и остале реквизите после утакмице или тренинга...

- Не, ништа нам није тешко – додали су у глас.

Јер – обојица су свесна шта им значи сваки минут на тренингу првог тима, па и минути које су у финишу сезоне добијали у АБА лиги.

- Постајемо чвршћи и зрелији у игри, знамо како да реагујемо у одређеним ситуацијама – додао је Јовановић.

Дечачке снове су остварили. Али и даље сањају велике снове.

- Волео бих да освојим АБА лигу са Партизаном и играм Евролигу – открио нам је Радовановић.

Јовановић је на то додао и...

- Да будем константан члан у првом тиму. 

За крај – колико су у овом тренутку бољи играчи у односу на почетак сезоне или тренутак када су ушли у први тим.

- Рекао бих да смо зрелији – подвукао је Јовановић.

Јер...

- Не можемо ми да кажемо да ли смо бољи или не. То се види на терену.

Закључак је дао Радовановић...

- Много нам је значио сваки минут на тренингу првог тима. То не може да се пореди са радом у јуниорима. Колико смо овде научили да играмо и чвршће и зрелије...