Драган Стојковић: Васкрс фудбала у Србији

Репрезентативци га из поштовања ословљавају с “мистер”. Ауторитет је не само у репрезентацији . нема поговора, али, разговор са Драганом Стојковићем почели смо шалом коју је уз осмех прихватио – читањем вица:

“Мушкарац улази у књижару и пита продавачицу:

- Имате ли књигу „Мушкарац - газда у кући?“

Она одговара: „Бајке су на првом спрату!“

Ко је код вас газда у кући, супруга Снежана или ви?

- Снежана је наравно шеф параде, јака је реч газда… Ове године ћемо прославити јубилеј – 30 година брака, тако да је најважније да се добро слажемо, допуњујемо и разумемо. О породичним стварима, она више од мене брине…

Како је породица прихватила функцију селектора, јесу ли вас одвраћали?

 - Било је мало “повуци – потегни”, да будем искрен. Знајући да је то велика одговорност није се одлучило преко ноћи. Дуго се размишљало на ту тему, поготово јер сам уговором био везан са мојим бившим клубом Гванжуом. Није било тако једноставно доћи до одлуке коју је требало спровести у дело. Наравно, ништа нисам радио без подршке породице када је моја каријера у питању. И те како ми је важно шта мисле и њихова подршка заиста значи више од било које друге.

Постали сте и деда, имате унучиће…

- Имам две унуке, старија скаче кад ме види на телевизији: “деда, деда”… Навија за деду, има четири године…

У Марсеју и Паризу се лепо живи, али, како сте се снашли у Јапану и Кини?

- Фудбал је прелепа ствар јер пружа страховита искуства, можеш да путујеш светом и живиш у различитим пределима планете, упознаш културе. Имао сам срећу да живим у Азији, тако се наместило…. Имао сам тешку повреду и уместо да будем најбољи играч Европе и света, морао сам то касније да показујем и доказујем у Јапану у “Џеј лиги”. Одабрао сам ту дестинацију, нисам ни сањао да ћу остати толико дуго. Али, било ми је прелепо. Упознати релативно другачији свет – изузетно питом народ и ту културу, од непроцењивог је значаја и за мене и за моју породицу. Заиста је лепо било… Јапан гледам као своју другу кућу јер сам провео 13 година тамо као играч и тренер. Колико су они мени дали, толико сам им и вратио кроз фудбал. Волимо се и поштујемо међусобно. Касније је дошла Кина, другачија од Јапана…

У време страшног земљотреса и цунамија 2011 живели сте у Јапану?

- Тог дана био сам у возу, путовали смо за Сендеј, град у којем је и био земљотрес! После неких седам – осам минута воз којим смо кренули из Нагоје, нагло је закочио, практично се укопао и знали смо да се нешто дешава. Осетили смо подрхтавање, воз се љуљао… Много пута сам осетио земљотрес и то је било, да кажем - нормално, међутим после неколико минута видели смо на интернету стравичне слике из тог дела Јапана, из Сендеја… Рекао сам да се утакмица неће играти… Морали смо да се вратимо… Иако смо били далеко, није било пријатно… Онда је Јапан показао ко је и шта је, организованост и солидарност у држави дошли су до изражаја…

Како сте тамо обележавали Ускрс?

- Имали смо у Нагоји православну цркву, водио ју је Јапанац који је прешао у нашу веру, држао је службе са супругом. Црква је била на три минута од куће у којој смо живели. Све је буквално исто као и у нашој цркви у Србији…

Али, носталгија…

- Да, али у кругу си породице са којом надокнађујеш недостатак домовине, родитеља, пријатеља. Било је лепо и највише су се деца радовала празнику… Била су ту и шарена јаја, нормално…

Где ћете дочекати празнике?

- Претпостављам да ћемо бити овде…

Може ли српски фудбал, не само репрезентативни, да васкрсне уз вашу помоћ која сигурно неће бити мала у наредном периоду?

- Ја ћу дати све од себе да уложим име и презиме, да не буде претенциозно, даћу све од себе да помогнем фудбалском савезу и генерално фудбалу, да се то подигне на неки виши ниво. Колико ћемо успети у томе, не зависи само од мене. Зависи од амбијента, од људи колико су спремни да се мењају и да и они праве промене…

Медији у Србији, на жалост, о нашем фудбалу углавном објављују лоше вести, има ли бар нечега позитивног код нас?

- Позитивно је то кад се играју те велике европске утакмице и онда те свет мало види… Чињеница је да има много негативних ствари, али није то случај само код нас, тако је у целом региону, свуда у фудбалу има проблема. Ми смо много мали и морали бисмо више рачуна да поведемо око свега. Квалитет је такав – какав је, није велики, видимо то сами кад је домаћи фудбал у питању.

Дошли сте у ФСС у јако тешком тренутку за све.

- Колико ја знам у фудбалу код нас никад није било нормално и идилично време. Увек су биле турбуленције… Не знам које је то време било да би неко могао да каже: “погодио си моменат да дођеш, много је лепо”… Тај моменат не постоји.

Победе и успеси репрезентације могли би да представљају мелем на фудбалске ране, али, како вратити веру народа у фудбал?

- Као што сам рекао и пре него што сам постао селектор: великом борбеношћу, великим професионализмом, пожртвовањем на терену, добром, здравом јаком атмосфером, колективним духом, буђењем патриотског духа, значајем играња за своју земљу…

Шта вам кажу људи на улици кад вас сретну? Имају ли сугестије?

- Немају сугестије, увек је то само подршка: само настави тако…. Људи доживљавају као да смо не знам шта урадили. Замислите да смо урадили нешто, ми би смо летели… Људи су јако позитивни, нису очекивали, кажу:  “видимо реакцију играча, да се не предајете… Па и ако изгубите, изгубите како треба”. А од утакмице са Португалијом нису ни очекивали ништа, мислили су сви да ћемо да добијемо пет комада…

Срећа прати храбре, ако је судити по утакмици са Португалијом ви сте и храбар и срећан човек? Јесте ли ипак извукли поуке?

- Немам шта да извучем, треба они да извуку поуке… Да после 0:2 могу и да изгубе утакмицу…

Јесте ли на 0:2 помислили да ће нас Португалци прегазити, шутнули сте клупу?

- Шутнуо сам клупу из револта због једне акције, не због губљења наде. Можете да питате и играче шта сам им рекао у свлачионици. Они ће вам потврдити то: рекао сам им да не смемо да губимо наду, да ћемо победити… Направио сам дуплу измену, имао сам слику како то треба да изгледа. Они су са том вером и изашли на терен. Ако ћемо поштено, нисам страховао јер утакмица траје 90 минута и имао сам чврсту веру да можемо да окренемо резултат и добијемо их. Да ли је то нека лудост или препотентност, не знам… Далеко од тога да сам препотентан и да желим да потценим противника. Али, ако ћемо да бројимо шансе, ево, коју су то шансу имали Португалци?

Миленковић, Павловић, Влаховић, Јовић, Лукић, Рајковић, Милинковић-Савић, Ристић… Могу ли ти момци да експлодирају на Европском првенству 2024?

- Требало би! С обзиром на године које имају – да! То је та будућност и уз паметно вођење, а имају срећу да ћу ја да им будем селектор вероватно и на том Европском првенству! Тада би требало да буду на врхунцу фудбалских каријера.

Да ли сте се због нечега покајали у играчкој и тренерској каријери?

- Нисам се покајао… Марсеј је дошао у Београд по мене. Имао сам понуде: Јувентуса, Реала, Барселоне. Онда се укључио Милан кад је сазнао за Марсеј. Исто вече звали су ме из Милана и питали да ли сам потписао за Марсеј? Рекао сам да нисам… Такав је договор био, у питању је неки предуговор, али далеко од званичног уговора. Хтели су да откупе то од Тапија, међутим он је одбио понуду…

Нисте се премишљали?

- Нисам! Мене је узео у том тренутку највећи клуб у Европи. Реал, Барса и Милан нису тада били толико јаки, Марсеј је био направљен да освоји Куп шампиона тада. Ако он дође у Београд и каже ми “ти си ми потребан да бих постао шампион”, нема шта да се прича и размишља много. Не жалим, тако је у каријери…

Два пута вас је ФСС и пре овога желео за селектора?

- Све одлуке које доносим, доноси у складу с временом и ситуацијом. У ове разговоре или преговоре ушли смо нормално… По медијима се провлачило као да преговарамо три месеца, а причали смо два пута само… Чекао сам моменат, био сам слободан, а нисам био слободан… Да сам радио у клубу, не би било теорије да напустим посао… Ето, сад сам ту…

Комплетан текст можете да прочитате у празничном троброју Спортског журнала за 1, 2. и 3. мај. Уколико желите да се претплатите на електронско издање Журнала кликните ОВДЕ.