Reprezentativci ga iz poštovanja oslovljavaju s “mister”. Autoritet je ne samo u reprezentaciji . nema pogovora, ali, razgovor sa Draganom Stojkovićem počeli smo šalom koju je uz osmeh prihvatio – čitanjem vica:
“Muškarac ulazi u knjižaru i pita prodavačicu:
- Imate li knjigu „Muškarac - gazda u kući?“
Ona odgovara: „Bajke su na prvom spratu!“
Ko je kod vas gazda u kući, supruga Snežana ili vi?
- Snežana je naravno šef parade, jaka je reč gazda… Ove godine ćemo proslaviti jubilej – 30 godina braka, tako da je najvažnije da se dobro slažemo, dopunjujemo i razumemo. O porodičnim stvarima, ona više od mene brine…
Kako je porodica prihvatila funkciju selektora, jesu li vas odvraćali?
- Bilo je malo “povuci – potegni”, da budem iskren. Znajući da je to velika odgovornost nije se odlučilo preko noći. Dugo se razmišljalo na tu temu, pogotovo jer sam ugovorom bio vezan sa mojim bivšim klubom Gvanžuom. Nije bilo tako jednostavno doći do odluke koju je trebalo sprovesti u delo. Naravno, ništa nisam radio bez podrške porodice kada je moja karijera u pitanju. I te kako mi je važno šta misle i njihova podrška zaista znači više od bilo koje druge.
Postali ste i deda, imate unučiće…
- Imam dve unuke, starija skače kad me vidi na televiziji: “deda, deda”… Navija za dedu, ima četiri godine…
U Marseju i Parizu se lepo živi, ali, kako ste se snašli u Japanu i Kini?
- Fudbal je prelepa stvar jer pruža strahovita iskustva, možeš da putuješ svetom i živiš u različitim predelima planete, upoznaš kulture. Imao sam sreću da živim u Aziji, tako se namestilo…. Imao sam tešku povredu i umesto da budem najbolji igrač Evrope i sveta, morao sam to kasnije da pokazujem i dokazujem u Japanu u “Džej ligi”. Odabrao sam tu destinaciju, nisam ni sanjao da ću ostati toliko dugo. Ali, bilo mi je prelepo. Upoznati relativno drugačiji svet – izuzetno pitom narod i tu kulturu, od neprocenjivog je značaja i za mene i za moju porodicu. Zaista je lepo bilo… Japan gledam kao svoju drugu kuću jer sam proveo 13 godina tamo kao igrač i trener. Koliko su oni meni dali, toliko sam im i vratio kroz fudbal. Volimo se i poštujemo međusobno. Kasnije je došla Kina, drugačija od Japana…
U vreme strašnog zemljotresa i cunamija 2011 živeli ste u Japanu?
- Tog dana bio sam u vozu, putovali smo za Sendej, grad u kojem je i bio zemljotres! Posle nekih sedam – osam minuta voz kojim smo krenuli iz Nagoje, naglo je zakočio, praktično se ukopao i znali smo da se nešto dešava. Osetili smo podrhtavanje, voz se ljuljao… Mnogo puta sam osetio zemljotres i to je bilo, da kažem - normalno, međutim posle nekoliko minuta videli smo na internetu stravične slike iz tog dela Japana, iz Sendeja… Rekao sam da se utakmica neće igrati… Morali smo da se vratimo… Iako smo bili daleko, nije bilo prijatno… Onda je Japan pokazao ko je i šta je, organizovanost i solidarnost u državi došli su do izražaja…
Kako ste tamo obeležavali Uskrs?
- Imali smo u Nagoji pravoslavnu crkvu, vodio ju je Japanac koji je prešao u našu veru, držao je službe sa suprugom. Crkva je bila na tri minuta od kuće u kojoj smo živeli. Sve je bukvalno isto kao i u našoj crkvi u Srbiji…
Ali, nostalgija…
- Da, ali u krugu si porodice sa kojom nadoknađuješ nedostatak domovine, roditelja, prijatelja. Bilo je lepo i najviše su se deca radovala prazniku… Bila su tu i šarena jaja, normalno…
Gde ćete dočekati praznike?
- Pretpostavljam da ćemo biti ovde…
Može li srpski fudbal, ne samo reprezentativni, da vaskrsne uz vašu pomoć koja sigurno neće biti mala u narednom periodu?
- Ja ću dati sve od sebe da uložim ime i prezime, da ne bude pretenciozno, daću sve od sebe da pomognem fudbalskom savezu i generalno fudbalu, da se to podigne na neki viši nivo. Koliko ćemo uspeti u tome, ne zavisi samo od mene. Zavisi od ambijenta, od ljudi koliko su spremni da se menjaju i da i oni prave promene…
Mediji u Srbiji, na žalost, o našem fudbalu uglavnom objavljuju loše vesti, ima li bar nečega pozitivnog kod nas?
- Pozitivno je to kad se igraju te velike evropske utakmice i onda te svet malo vidi… Činjenica je da ima mnogo negativnih stvari, ali nije to slučaj samo kod nas, tako je u celom regionu, svuda u fudbalu ima problema. Mi smo mnogo mali i morali bismo više računa da povedemo oko svega. Kvalitet je takav – kakav je, nije veliki, vidimo to sami kad je domaći fudbal u pitanju.
Došli ste u FSS u jako teškom trenutku za sve.
- Koliko ja znam u fudbalu kod nas nikad nije bilo normalno i idilično vreme. Uvek su bile turbulencije… Ne znam koje je to vreme bilo da bi neko mogao da kaže: “pogodio si momenat da dođeš, mnogo je lepo”… Taj momenat ne postoji.
Pobede i uspesi reprezentacije mogli bi da predstavljaju melem na fudbalske rane, ali, kako vratiti veru naroda u fudbal?
- Kao što sam rekao i pre nego što sam postao selektor: velikom borbenošću, velikim profesionalizmom, požrtvovanjem na terenu, dobrom, zdravom jakom atmosferom, kolektivnim duhom, buđenjem patriotskog duha, značajem igranja za svoju zemlju…
Šta vam kažu ljudi na ulici kad vas sretnu? Imaju li sugestije?
- Nemaju sugestije, uvek je to samo podrška: samo nastavi tako…. Ljudi doživljavaju kao da smo ne znam šta uradili. Zamislite da smo uradili nešto, mi bi smo leteli… Ljudi su jako pozitivni, nisu očekivali, kažu: “vidimo reakciju igrača, da se ne predajete… Pa i ako izgubite, izgubite kako treba”. A od utakmice sa Portugalijom nisu ni očekivali ništa, mislili su svi da ćemo da dobijemo pet komada…
Sreća prati hrabre, ako je suditi po utakmici sa Portugalijom vi ste i hrabar i srećan čovek? Jeste li ipak izvukli pouke?
- Nemam šta da izvučem, treba oni da izvuku pouke… Da posle 0:2 mogu i da izgube utakmicu…
Jeste li na 0:2 pomislili da će nas Portugalci pregaziti, šutnuli ste klupu?
- Šutnuo sam klupu iz revolta zbog jedne akcije, ne zbog gubljenja nade. Možete da pitate i igrače šta sam im rekao u svlačionici. Oni će vam potvrditi to: rekao sam im da ne smemo da gubimo nadu, da ćemo pobediti… Napravio sam duplu izmenu, imao sam sliku kako to treba da izgleda. Oni su sa tom verom i izašli na teren. Ako ćemo pošteno, nisam strahovao jer utakmica traje 90 minuta i imao sam čvrstu veru da možemo da okrenemo rezultat i dobijemo ih. Da li je to neka ludost ili prepotentnost, ne znam… Daleko od toga da sam prepotentan i da želim da potcenim protivnika. Ali, ako ćemo da brojimo šanse, evo, koju su to šansu imali Portugalci?
Milenković, Pavlović, Vlahović, Jović, Lukić, Rajković, Milinković-Savić, Ristić… Mogu li ti momci da eksplodiraju na Evropskom prvenstvu 2024?
- Trebalo bi! S obzirom na godine koje imaju – da! To je ta budućnost i uz pametno vođenje, a imaju sreću da ću ja da im budem selektor verovatno i na tom Evropskom prvenstvu! Tada bi trebalo da budu na vrhuncu fudbalskih karijera.
Da li ste se zbog nečega pokajali u igračkoj i trenerskoj karijeri?
- Nisam se pokajao… Marsej je došao u Beograd po mene. Imao sam ponude: Juventusa, Reala, Barselone. Onda se uključio Milan kad je saznao za Marsej. Isto veče zvali su me iz Milana i pitali da li sam potpisao za Marsej? Rekao sam da nisam… Takav je dogovor bio, u pitanju je neki predugovor, ali daleko od zvaničnog ugovora. Hteli su da otkupe to od Tapija, međutim on je odbio ponudu…
Niste se premišljali?
- Nisam! Mene je uzeo u tom trenutku najveći klub u Evropi. Real, Barsa i Milan nisu tada bili toliko jaki, Marsej je bio napravljen da osvoji Kup šampiona tada. Ako on dođe u Beograd i kaže mi “ti si mi potreban da bih postao šampion”, nema šta da se priča i razmišlja mnogo. Ne žalim, tako je u karijeri…
Dva puta vas je FSS i pre ovoga želeo za selektora?
- Sve odluke koje donosim, donosi u skladu s vremenom i situacijom. U ove razgovore ili pregovore ušli smo normalno… Po medijima se provlačilo kao da pregovaramo tri meseca, a pričali smo dva puta samo… Čekao sam momenat, bio sam slobodan, a nisam bio slobodan… Da sam radio u klubu, ne bi bilo teorije da napustim posao… Eto, sad sam tu…
Kompletan tekst možete da pročitate u prazničnom trobroju Sportskog žurnala za 1, 2. i 3. maj. Ukoliko želite da se pretplatite na elektronsko izdanje Žurnala kliknite OVDE.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
