Партизан ставио тачку на једну од најтежих сезона у историји

Имали су велика очекивања од домаћег такмичења кошаркаши Партизана. Нису то гласно говорили, али било је јасно да су желели да се шампионском титулом у Србији или макар борбом за њу, на неки начин „искупе” за доста турбулентну сезону. Једну од најтежих у историји клуба из Хумске. Да не кажемо баш најлошијих. Иако резултатски то тако јесте било.

Али, много тога је утицало на такав расплет. Мислимо на оне објективне околности. О „субјективним“ је све већ испричано. Превише пута причано.

Овде се говори о пре свега о повредама...

О томе да ниједан тренер – од тројице који су ове сезоне водили Ваљак - није довољно дуго на окупу имао цео тим. Најјачи тим! А посебно болно је било што су се проблеми углавном дешавали пред доста важне утакмице.

Владо Шћепановић је доста дуго играо без можда и двојице најважнијих, свакако двојице са две најважније позиције – Огњена Јарамаза и Вилијама Мозлија.

Саша Филиповски је у једном тренуку остао без петорице. И то пред кључне утакмице. Тиму морао да прикључи јуниоре. Да им да шансу. Што је на крају било скроз у реду, осим што није било ре-зултат система, већ је било изнуђено решење.

На крају – Александар Матовић јесте препородио тим. Како је и сам у више наврата рекао – разговорима са играчима успели су да им врате понос, да ти момци поново почну верују у себе. Да се сете како су исти они играчи који су играли без грешке у прошлој сезони. Када су били најбољи у свим такмичењима. Да је разлика у самопоуздању. „Само“ у самопоуздању.

Партизан није – наравно и даље некомплетан – успео да слави у одлучујућем мечу за пласман у четвртфинале Еврокупа. Али је АБА лигу завршио у добром ритму. Нанизао је пет победа. Од тренутка када га је преузео Матовић, изгубио је само од Црвене звезде. У доста доброј утакмици. Напунио се самопоуздањем за домаће такмичење. Које је онда чекао више од месец дана. И наравно да је испао из ритма.

Осим тога, за то време остао је и без неколико играча. Рашон Томас се повредио на пријатељској утакмици у Чејетини, Ерик Мика у Чачку... Ван терена је остао и Маркус Пејџ. Чак се и најмлађи – Ђорђије Павићевић – на тренингу повредио. Сезону завршио са гипсом на руци.

Можемо ту да додамо и нестварну ситуацију са Трејом Дрекселом. Американац је пред плеј-оф враћен са позајмице из Младости, требало је да буде освежење у повредама осакаћеном Партизану. Али, одиграо је свега неколико минута пре него што је завршио сезону. Јер се – повредио.

Он није повређен, имао је разлоге друге врсте, али домаћи плеј-оф прескочио је и Вилијам Мозли. Прецизности ради. 

А онда – ваљда да ова сезона буде и завршена онако како је већим делом године и изгледала – током мајсторице против Меге, Партизан је за 20 минута остао без тројице играча. Прво је због повреде колена из игре испао Мика, потом због проблема са раменом Пејџ, а онда и Немања Дангубић. Он се на лично инсистирање, касније вратио у игру. Са јачом бандажом. Играо под болом. Као што је у осталом, повређен играо и финиш АБА лиге. Није помогло.

Јер - кад не иде, онда не иде. И мало тога ту може да се промени.

А да неће ићи било је јасно још од пријатељских утакмица. Лоша комуникација тадашњег тренера Шћепановића и неких играча, јасно се видела и на игри тима. Нарушеној атмосфери нису помогли ни бројни несрећни порази. Често и у последњим секундама. Ускоро је дошло и до промене тренера. И – сада то знамо – доста лошег избора новог шефа струке.

Саша Филиповски је кренуо добро. Везао пет победа. Одвео Партизан у Топ 16 Еврокупа. И било је добро док је екипа побеђивала. Иако се ту није видео неки помак у игри. Само су сада имали више среће.

Уосталом, чим је екипа почела да губи, потпуно се и распала. Фигуративно и букално. И Филиповски ништа није могао да уради да то поправи.

У међувремену је дошло и до одлазака играча, Немање Гордића, Кодија Милера Мекинтајера, претходно и оних на које тим није рачунао – Брајана Анголе и Стефана Јанковића. Није помогло. Као ни несрећни избор новог плејмејкера. Али, не би било фер све сада свалити на Џоша Перкинса. Није он сам ту дошао.

Уосталом, други пар рукава је питање како је уопште Партизан дозволио да му оду тројица плејмејкера (после Гордића и Мекинтајера, отишао је и Алексеј Николић) а да не доведе замене?! Питање на које до краја сезоне нико није одговорио.

Атмосфера је била неповратно нарушена, порази су се низали. А онда је Филиповски отишао.

После свега - Александар Матовић је прихватио посао који у том тренутку вероватно нико не би прихватио. Ни у каквим условима. Ни за какав новац. А он је тај посао – без обзира на крај већ у полуфиналу домаћег плеј-офа – у датим околностима обавио одлично. Можда би ова прича имала потпуно другачије тонове да су и сви остали у Партизану свој део посла обавили на начин како је Матовић обавио свој... Нису. И ту је проблем.

Уосталом, зато је током сезоне дошло и до промене на месту спортског директора. Где је Николу Лончара заменио легендарни репрезентативац Зоран Савић. Пред којим је сада озбиљан посао.

Разговори са играчима који су ту. Ко би могао да остане, чији уговори ће морати да се преиспитају... А онда, ко би могао и да дође. Али пре свега – ко ће бити тренер. Ова сезона је показала колико је то важно питање. И да Партизан ту више не сме да погреши. 

Финиш АБА лиге, па и домаће такмичење у неку руку су били и тест за првотимце Партизана. Нешто слично је рекао и Савић приликом промоције на новој функцији.

У наредним данима видећемо ко је тај „тест“ и прошао.