Partizan stavio tačku na jednu od najtežih sezona u istoriji

Imali su velika očekivanja od domaćeg takmičenja košarkaši Partizana. Nisu to glasno govorili, ali bilo je jasno da su želeli da se šampionskom titulom u Srbiji ili makar borbom za nju, na neki način „iskupe” za dosta turbulentnu sezonu. Jednu od najtežih u istoriji kluba iz Humske. Da ne kažemo baš najlošijih. Iako rezultatski to tako jeste bilo.

Ali, mnogo toga je uticalo na takav rasplet. Mislimo na one objektivne okolnosti. O „subjektivnim“ je sve već ispričano. Previše puta pričano.

Ovde se govori o pre svega o povredama...

O tome da nijedan trener – od trojice koji su ove sezone vodili Valjak - nije dovoljno dugo na okupu imao ceo tim. Najjači tim! A posebno bolno je bilo što su se problemi uglavnom dešavali pred dosta važne utakmice.

Vlado Šćepanović je dosta dugo igrao bez možda i dvojice najvažnijih, svakako dvojice sa dve najvažnije pozicije – Ognjena Jaramaza i Vilijama Mozlija.

Saša Filipovski je u jednom trenuku ostao bez petorice. I to pred ključne utakmice. Timu morao da priključi juniore. Da im da šansu. Što je na kraju bilo skroz u redu, osim što nije bilo re-zultat sistema, već je bilo iznuđeno rešenje.

Na kraju – Aleksandar Matović jeste preporodio tim. Kako je i sam u više navrata rekao – razgovorima sa igračima uspeli su da im vrate ponos, da ti momci ponovo počnu veruju u sebe. Da se sete kako su isti oni igrači koji su igrali bez greške u prošloj sezoni. Kada su bili najbolji u svim takmičenjima. Da je razlika u samopouzdanju. „Samo“ u samopouzdanju.

Partizan nije – naravno i dalje nekompletan – uspeo da slavi u odlučujućem meču za plasman u četvrtfinale Evrokupa. Ali je ABA ligu završio u dobrom ritmu. Nanizao je pet pobeda. Od trenutka kada ga je preuzeo Matović, izgubio je samo od Crvene zvezde. U dosta dobroj utakmici. Napunio se samopouzdanjem za domaće takmičenje. Koje je onda čekao više od mesec dana. I naravno da je ispao iz ritma.

Osim toga, za to vreme ostao je i bez nekoliko igrača. Rašon Tomas se povredio na prijateljskoj utakmici u Čejetini, Erik Mika u Čačku... Van terena je ostao i Markus Pejdž. Čak se i najmlađi – Đorđije Pavićević – na treningu povredio. Sezonu završio sa gipsom na ruci.

Možemo tu da dodamo i nestvarnu situaciju sa Trejom Drekselom. Amerikanac je pred plej-of vraćen sa pozajmice iz Mladosti, trebalo je da bude osveženje u povredama osakaćenom Partizanu. Ali, odigrao je svega nekoliko minuta pre nego što je završio sezonu. Jer se – povredio.

On nije povređen, imao je razloge druge vrste, ali domaći plej-of preskočio je i Vilijam Mozli. Preciznosti radi. 

A onda – valjda da ova sezona bude i završena onako kako je većim delom godine i izgledala – tokom majstorice protiv Mege, Partizan je za 20 minuta ostao bez trojice igrača. Prvo je zbog povrede kolena iz igre ispao Mika, potom zbog problema sa ramenom Pejdž, a onda i Nemanja Dangubić. On se na lično insistiranje, kasnije vratio u igru. Sa jačom bandažom. Igrao pod bolom. Kao što je u ostalom, povređen igrao i finiš ABA lige. Nije pomoglo.

Jer - kad ne ide, onda ne ide. I malo toga tu može da se promeni.

A da neće ići bilo je jasno još od prijateljskih utakmica. Loša komunikacija tadašnjeg trenera Šćepanovića i nekih igrača, jasno se videla i na igri tima. Narušenoj atmosferi nisu pomogli ni brojni nesrećni porazi. Često i u poslednjim sekundama. Uskoro je došlo i do promene trenera. I – sada to znamo – dosta lošeg izbora novog šefa struke.

Saša Filipovski je krenuo dobro. Vezao pet pobeda. Odveo Partizan u Top 16 Evrokupa. I bilo je dobro dok je ekipa pobeđivala. Iako se tu nije video neki pomak u igri. Samo su sada imali više sreće.

Uostalom, čim je ekipa počela da gubi, potpuno se i raspala. Figurativno i bukalno. I Filipovski ništa nije mogao da uradi da to popravi.

U međuvremenu je došlo i do odlazaka igrača, Nemanje Gordića, Kodija Milera Mekintajera, prethodno i onih na koje tim nije računao – Brajana Angole i Stefana Jankovića. Nije pomoglo. Kao ni nesrećni izbor novog plejmejkera. Ali, ne bi bilo fer sve sada svaliti na Džoša Perkinsa. Nije on sam tu došao.

Uostalom, drugi par rukava je pitanje kako je uopšte Partizan dozvolio da mu odu trojica plejmejkera (posle Gordića i Mekintajera, otišao je i Aleksej Nikolić) a da ne dovede zamene?! Pitanje na koje do kraja sezone niko nije odgovorio.

Atmosfera je bila nepovratno narušena, porazi su se nizali. A onda je Filipovski otišao.

Posle svega - Aleksandar Matović je prihvatio posao koji u tom trenutku verovatno niko ne bi prihvatio. Ni u kakvim uslovima. Ni za kakav novac. A on je taj posao – bez obzira na kraj već u polufinalu domaćeg plej-ofa – u datim okolnostima obavio odlično. Možda bi ova priča imala potpuno drugačije tonove da su i svi ostali u Partizanu svoj deo posla obavili na način kako je Matović obavio svoj... Nisu. I tu je problem.

Uostalom, zato je tokom sezone došlo i do promene na mestu sportskog direktora. Gde je Nikolu Lončara zamenio legendarni reprezentativac Zoran Savić. Pred kojim je sada ozbiljan posao.

Razgovori sa igračima koji su tu. Ko bi mogao da ostane, čiji ugovori će morati da se preispitaju... A onda, ko bi mogao i da dođe. Ali pre svega – ko će biti trener. Ova sezona je pokazala koliko je to važno pitanje. I da Partizan tu više ne sme da pogreši. 

Finiš ABA lige, pa i domaće takmičenje u neku ruku su bili i test za prvotimce Partizana. Nešto slično je rekao i Savić prilikom promocije na novoj funkciji.

U narednim danima videćemo ko je taj „test“ i prošao.