Директно: Новак Ђоковић и сећање на садашњост

Пише: Томо Марић

Новак Ђоковић, све је речено, пре свега: чуда не чине чудаци, већ генији, одувек је тако било.

Некад давно алхемичари су од олова наумили да излију злато, није прошло, данашњих алхемичара има посвуда, хоће цели свет по својој мери и намери, све своје да залију златом, а све друго да окују оловом; неће проћи!

Зар човек, ма ко био, ма колико знао и умео, био белац или црнац, косоок или плавоок, вере коју није бирао већ по рођењу наследио; дакле, зар свако од нас не треба да тражи срећу у оном што има и у оном што јесте, чувајући сећање на садашњост. Може ли се ово разгоропађено чудовиште које наткриљује планету победити памећу, кључна је дилема у времену у којем постојимо?!

Пример тениског шампиона, зар само тениског, Новака Ђоковића све говори, чак и оно што се не види и нигде не каже, а голим оком и ухом види и чује.

“Ђоковић је тениски Бог” преписујем наслов из британских новина, после величанственог тријумфа на Ролан Гаросу, али му се замера што је певао химну своје отаџбине, док поједине свезналице, а заправо јефтини и корумпирани тениски аналитичари распредају причу да је више срећан него што је тениски спретан.

Биће, ипак, да зли дани и ноћи, баш као ови које живимо, рђаве људе натопе злом, отуд и зле мисли у истој таквој души. Они други, истина малобројни, посебни и непоновљиви као Новак Ђоковић, сазревају у једном трену и тако путују у вечност.

Велика жеља за велика дела, не само спорта, пре ће бити човекољубља и мајсторства на граници генијелности, подупрти безрезервним патриотизмом, чаробним ћилимом носи вас кроз велика дела.

Тако је и Новак Ђоковић израстао у маестра не само игре свог живота, не желећи за себе, изузев спортског савршенства, ништа посебно, и шта ће му кад он поседује све!

Сећање на садашњост доказује да алхемичари, они исконски, ипак трају.