Direktno: Novak Đoković i sećanje na sadašnjost

Piše: Tomo Marić

Novak Đoković, sve je rečeno, pre svega: čuda ne čine čudaci, već geniji, oduvek je tako bilo.

Nekad davno alhemičari su od olova naumili da izliju zlato, nije prošlo, današnjih alhemičara ima posvuda, hoće celi svet po svojoj meri i nameri, sve svoje da zaliju zlatom, a sve drugo da okuju olovom; neće proći!

Zar čovek, ma ko bio, ma koliko znao i umeo, bio belac ili crnac, kosook ili plavook, vere koju nije birao već po rođenju nasledio; dakle, zar svako od nas ne treba da traži sreću u onom što ima i u onom što jeste, čuvajući sećanje na sadašnjost. Može li se ovo razgoropađeno čudovište koje natkriljuje planetu pobediti pameću, ključna je dilema u vremenu u kojem postojimo?!

Primer teniskog šampiona, zar samo teniskog, Novaka Đokovića sve govori, čak i ono što se ne vidi i nigde ne kaže, a golim okom i uhom vidi i čuje.

“Đoković je teniski Bog” prepisujem naslov iz britanskih novina, posle veličanstvenog trijumfa na Rolan Garosu, ali mu se zamera što je pevao himnu svoje otadžbine, dok pojedine sveznalice, a zapravo jeftini i korumpirani teniski analitičari raspredaju priču da je više srećan nego što je teniski spretan.

Biće, ipak, da zli dani i noći, baš kao ovi koje živimo, rđave ljude natope zlom, otud i zle misli u istoj takvoj duši. Oni drugi, istina malobrojni, posebni i neponovljivi kao Novak Đoković, sazrevaju u jednom trenu i tako putuju u večnost.

Velika želja za velika dela, ne samo sporta, pre će biti čovekoljublja i majstorstva na granici genijelnosti, poduprti bezrezervnim patriotizmom, čarobnim ćilimom nosi vas kroz velika dela.

Tako je i Novak Đoković izrastao u maestra ne samo igre svog života, ne želeći za sebe, izuzev sportskog savršenstva, ništa posebno, i šta će mu kad on poseduje sve!

Sećanje na sadašnjost dokazuje da alhemičari, oni iskonski, ipak traju.