Соња: Надам се да ће дом Васића да се обогати макар за још једну олимпијску медаљу, ако не и две

Био је то идеалан сценарио. Свој највећи успех у каријери – европско злато „украшено“ МВП признањем – прославила је пред најважнији људима у животу - мајком, сестром, маленом сестричном, али и сестрићем. Бебаном старим 11 месеци, који је прескочио полуфинале.

- Али је био на финалу – додала је насмејана Соња Васић.

Само...

- Мало је дремао, мало гледао. Ипак је био касни термин – наставила је, не престајући да се смеје.

Најважније - видео је тетку како постаје кошаркашка краљица Европе. Како као МВП води Србију до злата.

Даље питање није требало ни постављати. Соња је сама наставила...

- Много ми је значило, а њима, што су могли да буду ту. Због ове пандемије скоро две године нису били ни на једној мојој утакмици. Од почетка смо ово планирали и потајно се надали да би Валенсија могла да буде идеална, да дођу ту. Али, никад не знаш. А и не волим да трчим пред руду. Волим да дођу тек кад постанем сигурна да остајемо и за завршницу, да је обављено као треба.

Дошли су. Видели. Кући се сви вратили поносни.

- Много ми је значило што су били ту када сам освојила злато, на најбољи могући начин завршила каријеру. Јер, они не могу у Јапан. Ово је била последња прилика. И за све њих има посебну тежину, да су могли да ме испрате у таквом тренутку. Да мени допринесу на смирености, сталожености, вери...

Неко је ипак недостајао. Али, он ће бити у Јапану. И он ће носити дрес Србије. А њему је Соња потрчала у загрљај чим се вратила са Европског првенства.

Овај разговор водимо док је у Атини, где се већ неко време, на припремама налази њен супруг Милош, репрезентативац Србије у веслању.

- Добиле смо неколико слободних дана, па сам дошла да се видимо. Они већ у петак иду у Токио и нећемо се видети до тада. А како причају да ће све бити ригорозно у Токију, ко зна да ли ћемо и тамо моћи да се виђамо – наставила је Соња.

Све то ово лето чини заиста посебним за најбољу кошаркашицу Европе.

- Искрено, мислим да ће бити баш чудно упоредити ове Игре са онима пет година, у Рију, када смо се тек упознали и почели све ово. Биће нам другачије и јер су нам сада каријере у другачијим фазама. Мени је то последње такмичење, а код њих су се десиле велике промене. Испада да се они тек сада захуктавају, за њих тек почиње неки нови циклус.

Осим што су се упознали на Играма, што ће у Токију прославити и годишњицу, још је разлога зашто ће јој значити што ће у Јапану бити заједно.

- Милош није могао да буде у Валенсији са мојима, а сад кад они не могу, он ће бити присутан. А требало би да узмемо у обзир да претходне две године нисмо могли да будемо ту једно за друго. Као подршка на лицу места.

Генијално би било када би заједно прославили и освајање олимпијских медаља.

- У неком идеалном сценарију, да. Али, не знам колико је то реално – умерена је Соња.

Зна колико ће то бити тежак посао.

- Ми ћемо у Токију покушати да одбранимо медаљу, у конкуренцији која је никада јача. Истовремено, биће тешко да подигнемо форму, јер си тек освојио европско злато. Али, мораш да наставиш да радиш. И Марина ће имати велики задатак да нас мотивише, да наставимо да гриземо...

Када су српски веслачи у питању...

- Волимо да правимо паралелу, у смислу - ми имамо Американке, које ће сигурно освојити злато, а код Милоша су ту браћа Синковић, Хрвати који су недодирљиви. Тако да имамо шансу „само” за две медаље – причала је не престајући да се смеје.

Каже и да је задовољно колико су се озбиљно припремили...

- Као да су по први пут и психички стасали, да верују да је то могуће. Ма колико да су показали потенцијал, увек су срамежљиви у најавама. Ипак су Олимпијске игре нешто највеће. Стварно су имали најбоље припреме до сад и надам се да ће дом Васића да се обогати макар за још једну олимпијску медаљу. Ако не и две.

Да ли можда ово злато из Валенсије, може да буде некакав ветар у леђа кошаркашицама, у смислу да сада, кад већ имају једну медаљу – и то најсјајнију – овог лета, могу у Токио да оду помало чак и растерећене.

- Не знам колико је то могуће, јер сви познајемо Марину – додала је Соња.

И још нешто...

- Сигурна сам да ће већ на првом тренингу бити „постројавање“. Да неко случајно не помисли да идемо растерећене у Токио.

Сад доста озбиљније...

- Пред Валенсију припреме нису текле глатко, биле смо и саме тога свесне. Не могу да кажем да нас је било страх, јер смо свесне својих квалитета, али било је стрепње да не испадне нешто лоше. Драго ми је што смо чак и са тако несавршеном игром извукле злато. Зато је успех још већи.

Исправка – игра је била несавршена до финала – тада је постала баш таква – савршена.

- Финале је показало како овај тим може да игра. То нам је и циљ. Да свако да допринесе колико може. Јер сви су видели колико то лако изгледа, колико је лепо гледати нас, кад тако играмо. И у Токију ће бити циљ да свих 12 играчица допринесе. 

После неколико дана одмора, репрезентација следеће седмице наставља са радом.

- Ја се у петак враћам у Београд. Још вагају када настављамо, али то су још само две недеље рада. Већ 20. јуна и ми стижемо у Токио – поручила је Соња.