Дамир Микец је један од јунака Србије на Олимпијским играма. Први освајач медаље, сребрни у индивидуалном такмичењу, момак који је на својим четвртим Играма успео да се докопа одличја...
Међутим, за њега се све то дешавало пре три дана. Сада је био фокусиран на успех у тандему са пријатељицом, Зораном Аруновић.
Можда и зато, после борбе за бронзу, звучало је као да је Микец далеко више разочаран и тужан.
- Борили смо се – процедио је Дамир.
- Сада сам ћутљив, јер смо завршили пре који минут. Слажем коцкице, покушавам ово некако да прогутам.
Наставио је, тихо...
- Имао сам велику жељу. Наравно да сам дао све од себе, много сам хтео, јер смо заиста квалитетан тим. Борили смо се, иако је било јако тешко. Припадамо самом светском врху, али остаје велики жал за медаљом. У финалу се јесмо вратили у неколико наврата, али мој наступ је био далеко испод очекивања. Зато сам и потиштен. Морао сам да дам више. Страшно ми је жао због тога.
И још нешто га је тиштило:
- Жао ми је што им нисмо вратили, стари су нам дужници. Некад победимо ми, некад они.
Дамир Микец после овог микса враћа се за Београд. Са величанственом олимпијском медаљом. Милиметри су недостајали да понесе и још једну.


Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.