Драган Јовић: Сузе су текле саме уочи финала

Ставимо се у позицију Драгана Јовића, човека кога вероватно сви зову - Гале. Лепа је то позиција, зар не? Гледати како животно дело из године у годину даје резултате којима се клања цела нација и цео свет. Радовати се успесима своје деце – а Милица Мандић и Тијана Богдановић  расле су и у његовој теквондо породици – и видети их како расту у спортске диве.

Уживати, радећи са њима сваког дана.

Међутим, шта кад једно дете каже да не може више и да се окреће другој фази живота? И кад те речи, за двадесетак минута постају реалност?

Кад Милица Мандић излази на последњу борбу у каријери. За олимпијско злато.

- Имао моменте кад је већ ушла у финале – почиње Јовић, како би ови модерни медији рекли, исповест. - У сали за загревање нисам могао да суздржим емоције. Сузе су саме текле, потпуно невезано за то шта ће се догодити у финалу. Знао сам да после тога нема више, можда неки турнир, евентуално. Али, прича се приводи крају. А Милица је завршила на начин на који сваки спортиста жели. Онако како се филмови праве. Како смо почели, тако смо завршили. Биће то описано у књизи коју планирам, са свима са којима сама радио.

Јовић признаје:

- Не могу да кажем да је тај осећај био пријатан. Радујемо се медаљи, наравно, али знамо да ће од сада бити празнина на сваком тренингу.

Сада следе даљи кораци:

- Морамо да гурамо напред, да научимо Тијану да буде лидер, она која ће вући остале. Милица ће нам, наравно, долазити да рекреативно ради, имаће и улогу у спорту...

Сада је пред Милицом Мандић нови изазов. Нови пут који ће, судећи према начину на који је освајала срца нације, проћи са стилом.

- Милица је пред финални меч изашла тако усправљена и сигурна у себе... – застао је Јовић. - Физиотерапеут Предраг и ја смо је гледали, па сам јој рекао: „Тако мораш да ходаш и после спортске каријере, усправно”. Као што је ушла у финални меч, тако ће ходати кроз живот. Све што буде радила, биће професионално. Њена харизма, коју су приметили сви на свету, заиста може да засени сваког.

Посебно после злата Милице Мандић на Играма у Лондону 2012. Јовић је могао да присуствује процвату спорта који је практично покренуо, пре 30 година, основавши клуб Галеб. Да ли су сви они свесни колико ће нових девојака и момака повући на татами пошто су изданци овог клуба у девет година освојили четири медаље?

- Искрено, још нисам свестан. Сваких 15 минута неко ми то помене у Олимпијском селу од људи којима сам окружен. Све ми полако надолази. Четири медаље, на Играма... Нарочито за мале спортове је то невероватно.

Међутим, Јовић жели да „утуви” у главу девојака да знају шта су урадиле.

- Девојке су свесне успеха, али не колико су оне саме велике. Не бих раздвајао њих две, само су старија и млађа. Млађа је дива од девојчице, сада већ девојке. Често им кажем: „Велике сте!” а оне мисле да им тако само подижем самопоуздање. Нису свесне своје величине! Меутим, градимо пут ка знању и ка резултатима. Нису једине, срећа је на нашој страни. Ту је добар подмладак који ће наставити овим путем.

Нико не сумња у ове речи.