Српкињи Јасмини завиде: Једина сам која имам оба спорта на Играма

Па ово не сме – галаме новинари после контакта телом.

Имају ли тајм-аут? – питају када виде да су играчи на измаку снага.

Ово је био фаул! – гласно коментарише Жарко Зечевић, потпредседник ОКС-а и бивши кошаркаш Партизана.

Кад изађу из бонуса, како се изводе слободна бацања? – наставља се са схватањем правилника.

Зашто би било ко питао новинара, кад је ту – судија. Она која контролише да све буде по правилима баскета три на три. Да – она.

Јасмина Јурас је једна од шест дама које су делиле правду на првом олимпијском турниру у баскету три на три. Не турниру, то звучи као нешто лагано.

Судила је финале. За спортски Журнал, насмејана Новосађанка, објашњава:

- Заиста се игра на другачији начин, брже и атрактивније. То је оно што ми, судије, покушавамо да направимо, да буду јачи контакти. Речено је: „Ми већ имамо пет на пет, овде желимо да имамо три на три”. Концепт је да се игра као улични баскет. Ако играш са пријатељима, идеш на продор и неко те фаулира а ти постигнеш погодак, не тражиш фаул. А ако не даш кош, тражићеш га. Сличан систем је овде. Неке ствари морају да трпе посебно док иду ка кошу. Још се трудимо да додатно очистимо. Али, после ових Олимпијских игара мислим да ће бити промоција још већа и да се прати и гледа више.

Интересовање за ову нову олимпијску дисциплину постајало је све веће како је време одмицало.

- Растемо буквално из дана у дан. И даље то није довољно пропраћено код нас, иако смо светски и европски прваци, сада и бронзани на Олимпијским играма. Ово је било врхунско спортско дешавање уз све што га прати. Штета само што није било публике.

Јасмина Јурас је дугогодишњи судија на највишем нивоу. Колико јој је тешко да се пребаци са кошарке на баскет и обратно а да се на паркету сви не побију, а да на „бетону” не постижу поене само са линије пенала?

- Дуго радим и једно и друго, већ десет година. Само је први меч проблематичан. Мени је лакше са пет на пет да се пребацим на три на три, јер је ово много брже и више се тога пушта. Кад пређем на кошарку са баскета, само имам осећај да их је много на терену и све је чистије. Али, знам добро која нам је линија. И иде ми добро, на Олимпијским играма сам.

Не први пут...

- Хајде да заокружим причу. Судила сам сва такмичења у обе дисциплине, била на Играма у Пекингу 2008. са пет на пет, сада на баскету. Како су ми колеге кажу, једина сам која имам оба спорта на Играма. Супер је то осећај.

Гледајући је у финалу између Летоније и Русије, чини се да јој прија комплетан амбијент који прати три на три.

- Изузетно! Уживам! Атмосфера је другачија, некако смо ближи једни другима. Више је утакмица током дана, смењујемо се, често се виђамо и заједно смо.

То ствара и поштовање играча према судијама. Наравно да ће се баскеташи бунити, али су увек веома коректни.

- То смо годинама градили. Већина нас се понавља овде, играчи исто, „осуђени” смо једни на друге. Створили смо ту причу, ауторитет и поштовање. Добро је што се познајемо дуго, знају нас, познају наш критеријум, шта допуштамо, шта не. И ми знамо шта од њих да очекујемо. Нас је укупно 12 и много је лепо што је пола мушкараца, пола девојака. И сви радимо све, нема разлике од такмичења.

То је нешто што ФИБА покушава да установи као правило.

- У три на три се то није десило сада, већ од самог старта. Имају систем пола-пола. Не само зато да би, ето, имали жене, већ хоће да буде равноправно и да сви радимо исто, да се не види никаква разлика. Испратили су ту идеју до краја. Није то као у другим спортовима где је као три жене на 30+ судија. И овде нема никакве разлике у делегирању. Потпуно је измешано.