Srpkinji Jasmini zavide: Jedina sam koja imam oba sporta na Igrama

Pa ovo ne sme – galame novinari posle kontakta telom.

Imaju li tajm-aut? – pitaju kada vide da su igrači na izmaku snaga.

Ovo je bio faul! – glasno komentariše Žarko Zečević, potpredsednik OKS-a i bivši košarkaš Partizana.

Kad izađu iz bonusa, kako se izvode slobodna bacanja? – nastavlja se sa shvatanjem pravilnika.

Zašto bi bilo ko pitao novinara, kad je tu – sudija. Ona koja kontroliše da sve bude po pravilima basketa tri na tri. Da – ona.

Jasmina Juras je jedna od šest dama koje su delile pravdu na prvom olimpijskom turniru u basketu tri na tri. Ne turniru, to zvuči kao nešto lagano.

Sudila je finale. Za sportski Žurnal, nasmejana Novosađanka, objašnjava:

- Zaista se igra na drugačiji način, brže i atraktivnije. To je ono što mi, sudije, pokušavamo da napravimo, da budu jači kontakti. Rečeno je: „Mi već imamo pet na pet, ovde želimo da imamo tri na tri”. Koncept je da se igra kao ulični basket. Ako igraš sa prijateljima, ideš na prodor i neko te faulira a ti postigneš pogodak, ne tražiš faul. A ako ne daš koš, tražićeš ga. Sličan sistem je ovde. Neke stvari moraju da trpe posebno dok idu ka košu. Još se trudimo da dodatno očistimo. Ali, posle ovih Olimpijskih igara mislim da će biti promocija još veća i da se prati i gleda više.

Interesovanje za ovu novu olimpijsku disciplinu postajalo je sve veće kako je vreme odmicalo.

- Rastemo bukvalno iz dana u dan. I dalje to nije dovoljno propraćeno kod nas, iako smo svetski i evropski prvaci, sada i bronzani na Olimpijskim igrama. Ovo je bilo vrhunsko sportsko dešavanje uz sve što ga prati. Šteta samo što nije bilo publike.

Jasmina Juras je dugogodišnji sudija na najvišem nivou. Koliko joj je teško da se prebaci sa košarke na basket i obratno a da se na parketu svi ne pobiju, a da na „betonu” ne postižu poene samo sa linije penala?

- Dugo radim i jedno i drugo, već deset godina. Samo je prvi meč problematičan. Meni je lakše sa pet na pet da se prebacim na tri na tri, jer je ovo mnogo brže i više se toga pušta. Kad pređem na košarku sa basketa, samo imam osećaj da ih je mnogo na terenu i sve je čistije. Ali, znam dobro koja nam je linija. I ide mi dobro, na Olimpijskim igrama sam.

Ne prvi put...

- Hajde da zaokružim priču. Sudila sam sva takmičenja u obe discipline, bila na Igrama u Pekingu 2008. sa pet na pet, sada na basketu. Kako su mi kolege kažu, jedina sam koja imam oba sporta na Igrama. Super je to osećaj.

Gledajući je u finalu između Letonije i Rusije, čini se da joj prija kompletan ambijent koji prati tri na tri.

- Izuzetno! Uživam! Atmosfera je drugačija, nekako smo bliži jedni drugima. Više je utakmica tokom dana, smenjujemo se, često se viđamo i zajedno smo.

To stvara i poštovanje igrača prema sudijama. Naravno da će se basketaši buniti, ali su uvek veoma korektni.

- To smo godinama gradili. Većina nas se ponavlja ovde, igrači isto, „osuđeni” smo jedni na druge. Stvorili smo tu priču, autoritet i poštovanje. Dobro je što se poznajemo dugo, znaju nas, poznaju naš kriterijum, šta dopuštamo, šta ne. I mi znamo šta od njih da očekujemo. Nas je ukupno 12 i mnogo je lepo što je pola muškaraca, pola devojaka. I svi radimo sve, nema razlike od takmičenja.

To je nešto što FIBA pokušava da ustanovi kao pravilo.

- U tri na tri se to nije desilo sada, već od samog starta. Imaju sistem pola-pola. Ne samo zato da bi, eto, imali žene, već hoće da bude ravnopravno i da svi radimo isto, da se ne vidi nikakva razlika. Ispratili su tu ideju do kraja. Nije to kao u drugim sportovima gde je kao tri žene na 30+ sudija. I ovde nema nikakve razlike u delegiranju. Potpuno je izmešano.