Влатко Чанчар: Јокић и Дончић - фантастични и ван терена

Какав ли је фазон током клупске сезоне сваки дан проводити и играти са МВП НБА лиге, а онда доћи у репрезентацију и радити исто са вероватно најдоминантнијом кошаркашком фигуром која долази и полако осваја планету?

На ово питање које смо поставили прво у себи, а онда и наглас, Влатко Чанчар се смеје са очигледним задовољством. После доминантне победе над Јапаном, крилни играч словеначке репрезентације је стао за Журнал и причао. Поредио. И, као у оним дечијим књижицама, није могао да пронађе превелике разлике између Николе Јокића и Луке Дончића.

- Мислим, стварно – смеје се Чанчар на чињеницу да је саиграч двојице „посебних”. – Имам много среће што сам са тако феноменалним играчима. Oдавно сам то рекао, да су они категорија за себе. Заиста је невероватно како играју, али је поготову чудо што су они ван терена фантастични момци. Нема ту трунке бахатости, стоје на земљи.

Крило Денвера стављамо на муку питањем које су карактерне разлике двојице суперстарова светске кошарке који су рођени на 40 километара и четири године размака један од другог.

- Много су они слични, тешко је пронаћи разлику. Можда бих рекао да је Јокара мало мирнији, мора да буде агресивнији. Понекад се угаси. Али, зна и он кад је битно да „појача”.

У овом тренутку, међутим, свет прича о млађем од двојице мађионичара.

- Знам Луку много дуго. Први пут је то било на кампу за играче до 16 година. Али, већ је тада могло да се види да је изнад свих нас других.

Влатко Чанчар је стартни крилни центар репрезентације и засипа кошеве противника. Има и простора за то.

- Лако је. Сви се фокусирају на њега, тако да си ти отворен све време. Пре неки дан сам био сам на тројци, рецимо, пет секунди! То нећете много пута видети.

Види се да је некадашњи играч Меге жељан кошарке. У сезони је одиграо 41 утакмицу и на терену проводио 6,9 минута.

- Наравно да кад не играш толико много, кад добијаш минуте на кашичицу, жељан си игре. Посебно кад дође репрезентација. То је неки други ниво, друга част. Нема лепшег баскета него у дресу државног тима.

Тако Словенија и изгледа на почетку олимпијског турнира у Саитами. Сви се смеју, клупа је увек на ногама, гласнија би била можда чак и да су навијачи ту... Дончић први скаче са столице када није на терену а саиграчи су нешто добро урадили.

- Стварно од почетка носимо сјајну хемију. Нема везе како се зовеш, ко си и где играш. Стварно смо породица и стојимо сви за једног - један за све – објаснио је Чанчар, момак који из првог реда ужива у уметности.

Рупник: Лука воли да игра за своју земљу

У микс зони, где новинари „купе” изјаве од актера тек завршеног меча, била је несвакидашња гужва за ове Олимпијске игре. Играли су Јапан и Лука Дончић. Има логике. Ипак, како суперстар Даласа није баш увек доступан за медије, навалили су на све његове саиграче. И причали о – Дончићу.

Лука Рупник је између осталог упитан и како објашњава страст са којом његов имењак и цимер игра за Словенију.

- Он воли своју земљу, воли да игра за репрезентацију. Није то посао, није такмичење. То је уживање за све нас. Волимо да будемо једни са другима, стално се дружимо. Ми смо као једна велика породица.