.jpg)
Само секунд... Замолила је. Јер - баш пре него што је почела да прича, пришла јој је једна девојчица. У црвеној мајици из колекције женске кошаркашке репрезентације Србије. Очигледно, верна навијачица.
Дигресија - све се дешава на аеродрому „Никола Тесла“. Неколико минута по доласку наших кошаркашица из Токија, са Олимпијских игара.
Девојчица је брзо отворила свеску и пружила оловку. Па док се Ана Дабовић потписивала на означеној страници, уз речи велике захвалности додала и:
- Надам се да си ти следећи капитен!
Ана је узвратила широким осмехом. И речима:
- Наставићу ја да играм. Ко да је битно ко је капитен!
И заиста – битније од тога ко ће после опроштаја Јелене Брукс задужити капитенску траку, је то ко ће уопште играти за Србију у наредним акцијама. Прва следећа је већ у новембру. Да то јесте „већ“... Време ће пролетети.
И зато, док дани славља, па и туге, истовремено и дани великог поноса, лагано пролазе, женска репрезентација Србије мора да гледа напред. Да покуша да се прегрупише после опроштаја две најбоље и најважније играчице, па и да покуша да пронађе начин да остане на месту на коме се последњих неколико година налази.
Напред ће гледати заједно са Аном Дабовић.
- Ја стварно планирам да наставим... Ништа ме не спречава. Докле год играм, докле год сам здрава, желим да се посветим репрезентацији. А и рекла сам вам то више пута, стварно желим да утичем на ове девојке, да наставе наш пут.
И још нешто...
- Мислим да не би било фер од нас да се сада сви опростимо. Иако можемо. Могу рећи да имам и разлога. Можда је чак теже и пронаћи разлоге, осим тих патриотских, да свако лето проводим овде. Али, ја сам неко ко је сањар, ко верује у бајке. Желим да будем пример млађим девојкама, да их научим. Да заједно наставимо овај континуитет. Како-тако. А ја верујем да имамо потенцијала да то и урадимо. Зашто да не? Није фер да сви одемо.
Иако су се осећања због свега што је било и даље мешала, Ана је изабрала да у томе доминирају лепа сећања.
- Заиста сматрам да смо ми оствариле велики успех после европског злата. Јер, стварно није било лако да немамо слободних дана током целог лета, па да освојимо злато, а онда и да пронађемо енергију да се уопште пласирамо у полуфинале Олимпијских игара – причала је.
Ипак има нешто за чим жали... Само једна ствар.
- Жао ми је што смо се састали са Америком већ у полуфиналу. То је екипа против које нема ни борбе, да тако кажем. Више бих волела да смо имали макар две шансе за медаљу. То ја говорим. Да смо у полуфиналу наишле на неког другог, можда бисмо ушле и у финале. Овако... Можда нас је савладао и умор.
Ипак, целокупна слика је позитивна.
- Не да можемо, већ морамо да будемо задовољне. Освојиле смо злато на Европском првенству, четврте смо најбоље на свету. Победила нас је Француска која...
Ту је Ана застала, па додала:
- Мислим да је нереално било то што смо ми њих три пута добиле у борбама за медаљу. Оне су скупиле снагу и енергију. Имале су и нову играчицу, Марину Фоту, која је стварно приказала невероватну партију, имала је добру енергију, која је дошла са одмора. Мислим да је и то значило.
А Србија...
- Ми смо се све време, и током припрема, бориле са разним стварима.
Желела је да нагласи и да се зна да то стварно мисли.
- Ја то говорим у свим интервјуима, али није лажно када кажем да сам поносна што сам део овог тима. И поносим се на који начин смо до краја издржале и бориле се. Једноставно, Францускиње јесу биле боље. Али, смо ми извлачиле и немогуће утакмице и проналазиле снагу коју би мало ко пронашао. То је сигурно.
БИРАМ СРЕЋУ, УЖИВАЊЕ, ПОНОС!
Из Токија су се вратиле у друштву златних ватерполиста Србије и каратисткиње Јоване Прековић, који су све време славили.
- Гледала сам са уживањем ватерполисте који су славили и трудила се да поделим ту срећу са њима. Без обзира што ми нисмо освојиле медаљу.
Признала је...
- Мало је тешко, али сам дозволила да превлада срећа тог целокупног лета, уживања што сам играла са Соњом и Јеленом, на њиховом последњем лету, та медаља која значи да смо у наредне две године шампионке Европе... А и ово су нам биле друге Олимпијске игре за редом. Обезбедиле смо квалификације за Светско првенство. То је успех који не смемо да заборавимо, чак и у овој тешкој ситуацији. Најтеже је, кажу, четврто место. Али, и у овим околностима, стварно можемо да будемо поносни.
Застала је, па нагласила, уз тај широки осмех:
- Ја јесам поносна!
ТРЕТМАН КРАЉИЦА
Није било давно када се сам пласман на неко велико такмичење – углавном је то било Европско првенство – славио као велики успех репрезентације. Сада смо „разочарани“ четвртим местом на Олимпијским играма.
Толико је женска репрезентација Србије у последњој деценији напредовала. И толико тога је урадила. Највише, наравно, захваљујући нашим кошаркашицама. Ана Дабовић је желела да дода и...
- Сад смо били у комуникацији са осталим спортовима и савезима. И стварно схватам да је наш Савез један од најпосвећенијих. Стварно имамо врхунске услове и хтела бих да се захвалим на томе. Промене су уведене од те неке 2011-12. године, а то и даље траје. Много сам захвална на томе, јер имамо третман краљица. Не желим да се упоређујемо са другима. Далеко од тога. Само желим да се захвалим, да кажем да стварно уживамо, имамо све што нам је потребно. Самим тим долазе и резултати.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
