Ana Dabović već gleda u budućnost: Ne bi bilo fer da sad svi odemo!

Samo sekund... Zamolila je. Jer - baš pre nego što je počela da priča, prišla joj je jedna devojčica. U crvenoj majici iz kolekcije ženske košarkaške reprezentacije Srbije. Očigledno, verna navijačica.

Digresija - sve se dešava na aerodromu „Nikola Tesla“. Nekoliko minuta po dolasku naših košarkašica iz Tokija, sa Olimpijskih igara.

Devojčica je brzo otvorila svesku i pružila olovku. Pa dok se Ana Dabović potpisivala na označenoj stranici, uz reči velike zahvalnosti dodala i:

- Nadam se da si ti sledeći kapiten!

Ana je uzvratila širokim osmehom. I rečima:

- Nastaviću ja da igram. Ko da je bitno ko je kapiten!

I zaista – bitnije od toga ko će posle oproštaja Jelene Bruks zadužiti kapitensku traku, je to ko će uopšte igrati za Srbiju u narednim akcijama. Prva sledeća je već u novembru. Da to jeste „već“... Vreme će proleteti.

I zato, dok dani slavlja, pa i tuge, istovremeno i dani velikog ponosa, lagano prolaze, ženska reprezentacija Srbije mora da gleda napred. Da pokuša da se pregrupiše posle oproštaja dve najbolje i najvažnije igračice, pa i da pokuša da pronađe način da ostane na mestu na kome se poslednjih nekoliko godina nalazi.

Napred će gledati zajedno sa Anom Dabović.

- Ja stvarno planiram da nastavim... Ništa me ne sprečava. Dokle god igram, dokle god sam zdrava, želim da se posvetim reprezentaciji. A i rekla sam vam to više puta, stvarno želim da utičem na ove devojke, da nastave naš put.

I još nešto...

- Mislim da ne bi bilo fer od nas da se sada svi oprostimo. Iako možemo. Mogu reći da imam i razloga. Možda je čak teže i pronaći razloge, osim tih patriotskih, da svako leto provodim ovde. Ali, ja sam neko ko je sanjar, ko veruje u bajke. Želim da budem primer mlađim devojkama, da ih naučim. Da zajedno nastavimo ovaj kontinuitet. Kako-tako. A ja verujem da imamo potencijala da to i uradimo. Zašto da ne? Nije fer da svi odemo.

Iako su se osećanja zbog svega što je bilo i dalje mešala, Ana je izabrala da u tome dominiraju lepa sećanja.

- Zaista smatram da smo mi ostvarile veliki uspeh posle evropskog zlata. Jer, stvarno nije bilo lako da nemamo slobodnih dana tokom celog leta, pa da osvojimo zlato, a onda i da pronađemo energiju da se uopšte plasiramo u polufinale Olimpijskih igara – pričala je.

Ipak ima nešto za čim žali... Samo jedna stvar.

- Žao mi je što smo se sastali sa Amerikom već u polufinalu. To je ekipa protiv koje nema ni borbe, da tako kažem. Više bih volela da smo imali makar dve šanse za medalju. To ja govorim. Da smo u polufinalu naišle na nekog drugog, možda bismo ušle i u finale. Ovako... Možda nas je savladao i umor.

Ipak, celokupna slika je pozitivna.

- Ne da možemo, već moramo da budemo zadovoljne. Osvojile smo zlato na Evropskom prvenstvu, četvrte smo najbolje na svetu. Pobedila nas je Francuska koja...

Tu je Ana zastala, pa dodala:

- Mislim da je nerealno bilo to što smo mi njih tri puta dobile u borbama za medalju. One su skupile snagu i energiju. Imale su i novu igračicu, Marinu Fotu, koja je stvarno prikazala neverovatnu partiju, imala je dobru energiju, koja je došla sa odmora. Mislim da je i to značilo.

A Srbija...

- Mi smo se sve vreme, i tokom priprema, borile sa raznim stvarima.

Želela je da naglasi i da se zna da to stvarno misli.

- Ja to govorim u svim intervjuima, ali nije lažno kada kažem da sam ponosna što sam deo ovog tima. I ponosim se na koji način smo do kraja izdržale i borile se. Jednostavno, Francuskinje jesu bile bolje. Ali, smo mi izvlačile i nemoguće utakmice i pronalazile snagu koju bi malo ko pronašao. To je sigurno.