МИЛЕНА РАШИЋ - Сузе су ок

Ако је неко дао најбољу дефиницију са каквим девојкама ради, ко су заправо оне, то је урадио баш онај ко их познаје у душу, селектор Зоран Терзић, коме 20 година полази за руком оно што ретко коме може, да их све заједно задржи на окупу. Уз наравно, ту неминовну смену  генерација.

-Однос девојака према њиховом послу, понашање у селу, или на утакмици, било где друго заслужује не похвале, него је то нешто што треба записати и дати другима да уче како се понаша једна спортска екипа – рекао је Терзић и на Играма у Токију, а исто је поновио и на дочеку на аеродрому „Никола Тесла“...

И овде се ставља тачка на штиво за уџбенике. Не и на оно што се дешава на терену, јер шест дана дели девојке од Шампионата Старог континента у Београду, где ће „златне“ играти у А групи, а потом у престоници од осмине финала чекати ривале. И надају се тако, двоструке узастопне европске шампионке до тог 4. септембра када се спушта завеса...

Позив упућен Милени Рашић, и оно људски, како сте, одмарате ли?

-Искрено нешто и не верујем да ћемо стићи да се одморимо јер сигурно да ће нам бити потребно неколико дана предаха после пута из Јапана.  И сам тај џет лег и остало. Само да се наспавамо и не будимо ујутру – смеје се расположена „Раша“ , и пре питања, следи наставак - Већ кроз шест дана креће Европско првенство тако да верујем да ће и тренери бити свесни тога. Све у свему, знамо шта нас чека, да сами тренизни и припрема за првенство прођу у најбољем реду.

Како тело реагује, толико напора је иза вас, а следе нови, форма?

-Нормално је да та форма падне у једном тренуку и верујем  да ће на самом почетку турнира бити мало теже одиграти утакмице на високом нивоу. Има људи задужених за то и сигурна сам да ћемо ту форму довести до највишег нивоа када то буде потребно, тих сто одсто. Групу фазу да одиграмо колико год је то могуће добро у овом тренутку и да се онда фокусирамо на све што следи даље.

Сузе, емоције од тог полуфиналног меча, и даље. После освојене бронзе. Код Милене се баш видела та емоција. Многи су повезивали и повезују и даље за тај опроштај, бомбардују је питањима о истом. Ипак, одговор је другачији:

-Није везано за опроштај! Кренуло је после полуфинала против Америке, где нисмо то биле ми, препознатљиве на терену. Због тога ми је било највише криво, због тога сам се расплакала. Мислим да је ова екипа заслужила и те како да се бори за ово злато јер верујем да смо се исцрпеле, изгореле у жељи после онакве утакмице са Италијом. Али просто нам ништа није ишло, тај дан шта год да смо пробале и урадиле добро, било је тешко освојити поен. Тако да се све скупило, нисам могла да задржим да не пустим сузу. Опет, у тој борби за треће место и освајање медаље... Увек те држи тај осећај у грудима можда си могао још више на Играма, а ниси успео. Све се скупило, експлозија,

Честитке, било их је много, нема шта. Једна је била посебна. Петре, Петре...

-Било их је много, стижу и даље. Све су посебне, ипак, најлепша је била од мог вереника (оп. аут. Петра Панића), стигла је баш после утакмице за бронзу. Много сам се разнежила, хтела сам још више да плачем..

А, шта је писало?

-Е, то нека остане тајна – и треба да буде, а и сузе су на месту са толико преживљених тренутака на овом али и свим такмичењима које је „чувена 16“ плавих имала у каријери.

Дође на ред и тај балкон Старог двора. И као да је први пут:

- Кажу, сваки пут је све лакше и лакше, међутим, мислим да је код нас обрнута ситуација. Имала сам ту позитивну трему, велики број људи је дошао да нас дочека и радује се са нама и осталим освајачима медаља. Стари балкон, али увек нове емоције. Сваки пут је тај невероватан осећај, речи је мало да се опише. Изнад свега, хвала свим тим људима који изнова и изнова долазе и деле са нама – поносно је закључила једна од најбољих блокера света.

И ако је крај приче о балкону за новине, реалност и предстојеће ЕП, кажу друго. Али да не прејудицирамо, шампионке најбоље знају пут до добро познатог места Старог двора.