Милица Мандић и Тијана Богдановић, сасвим обичне златне девојке

Само такав став води ка новим успесима и победама. А разлику између врхунског спортисте и аса чини управо трајање на највишем нивоу.

Уколико сте имали прилике да на друштвеним мрежама видите видео-записе са кампа Теквондо клуба „Галеб” из Врњачке Бање, у њима лежи део одговора на питање како су Милица Мандић и Тијана Богдановић дошле до врхова Олимпа. Једном у Лондону, односно Рију, други пут овог лета у Токију.

Девојке којима се поноси Србија са балкона Старог двора нису отишле да уживају на ловорикама, напротив, наставиле су ланац среће и отишле да умеће поделе са новим генерацијама.

Без обзира на достигнућа, скромне, уз то васпитане, готово да су се збуниле на питање имају ли осећај да су асови.

‒ Не волим да причам о себи. Кад чујем најбоља си српска спортискиња, освојила си две златне медаље, не могу баш да кажем да је нормално што смо урадили. Али једноставно не гледам себе на тај начин већ као девојку која воли спорт, која екстремно воли то што ради и ужива у резултату онога што ради. И воли да наступа за Србију – каже Мандићева.

– Резултати су плод нашег рада, свега што смо правили. Континуитет нам је наравно битан, јер да га нема брзо бисмо пали. Били смо жељни нових медаља, увек смо имали велике апетите, истрајавали смо и испуњавали наше жеље.

На њене речи надовезује се седам година млађа Тијана.

‒ Можда звучи претерано скромно, али стварно не гледам на себе као да сам не знам ни ја шта. Просто сваки дан у сали имамо наше циљеве и само смо на то концентрисани. Радимо оно што волимо и то је најлепши део. Нисмо концентрисани само на успех, не размишљамо о томе да будемо најбољи свих времена већ идемо корак по корак, како долазе турнири, тако и радимо ‒ каже Богдановићева.

Чувена је изрека да кад одабереш посао који волиш, нећеш радити ни дана у животу. С тим што теквондо за наше саговорнице никад није био посао већ чиста љубав.

‒ Много ствари мора да се поклопи, поред мотивације ту је и посвећеност. Првенствено су битни мали циљеви које постављате себи, шта је битно да се заврши тог дана, те недеље, у чему желиш да напредујеш. Свакако да не волим ово што радим, не бих остала у овоме скоро 20 година. Никад себи не бих дозволила да се са 30 година бавим нечим што не волим и да ме неко тера – каже Милица.

Није било потребе да нагласи да воли да даје 100 одсто, да се потпуно преда послу који ради. Био је то увод у причу да је то схватила тек после Рија.

‒ Било је мучење квалификовати се за Рио, стално бројиш колико поена имаш. Цео тај притисак и стрес који сам осећала апсолутно ми је смањио ужитак у свему што сам радила. Видела сам да то није пут којим желим да идем, ако ћу за свако такмичење да се тресем да ли ћу освојити медаљу или не. Кад сам мало променила начин размишљања видела сам колико је мени све ово било лепо. Сад можда и зато што се приближио крај каријере, па чешће гледам уназад. Стварно сам уживала све ове године, толико је било лепих момената, толико људи сам упознала... Наша прва прослава, па друга, па први дочек... Све ме је толико истински испуњавало да ми је давало мотивацију да сваки дан радим на себи – ретроспективу је Мандићева завршила романтичним сликама.

Сви напори добијају смисао остварењем циља, количина узвраћених емоција украшава тај мозаик.

‒ Захвална сам свима који су гледали, слали поруке подршке, најближима који су били уз нас, спаринг партнерима, људима у клубу, који су са нама пребродили све наше успоне и падове. Хвала свима на честиткама, јер џабе нам све медаље, ако немамо са ким да поделимо радост и прославимо кад се вратимо. Људи који су се искрено радовали нашим резултатима су најлепши део наших медаља – каже Тијана.

Милица се надовезала на причу о томе колико су се пута „пољубиле са знанима и незнанима примајући честитке” после успеха у Токију.

‒ Толику количину љубави и емоција нисам могла ни да претпоставим. Нисам ни сањала да ће толико људи то истински поделити са мном. Не само из Србије, него и људи који не живе овде су пратили, навијали... Увек ти стоји нека кнедла у грлу кад се неко истински радује вашој срећи, мислим да је то ретка и лепа особина коју људи имају у себи. То је оно што ме испуњава. Да нема породица, наших спаринг партнера, људи који нас воле, ово не би било могуће.

За тренутак се поново вратила пет година уназад...

‒ Толико сам захвална што после Рија ниједну ружну реч нисам чула о мом поразу. Себе сам тад разочарала за многе ствари, али ниједан ружан коментар никад нисам чула. Захвална сам људима што су и тада наставили да ме прате, као и што су се сада радовали. Поред медаља, круна каријере јесте да те памте по лепом и кад је ишло добро и кад је било лоше – каже Милица.

Признаје и да је управо Рио растеретио стреса и притиска.

‒ У Лондон сам отишла као седми носилац, неко ко је изгубио од скоро свих противница са којима је требало да се борим, очекивања нису била велика. А у Рио сам отишла са огромним очекивањима. Почев од мојих, па тимских, људи из ОКС, свих... Нико ми није набијао притисак, али једноставно осетите тежину на раменима, кад идете као актуелни олимпијски победник, међу прва три на ранг листи. И пре и после тога сам много пута причала са Галетом да проблеми не треба да се гурају под тепих, да ће испливати у најгорем могућем моменту. Нисам била свесна да их потискујем, чинила сам то несвесно, нисам имала механизам одбране. И све се видело у борилишту, нисам могла да победим Британку, нисам могла ни бод да направим.

По повратку из Рија уследио је период озбиљног размишљања и преиспитивања.

‒ Питала сам се да ли сам и даље за ово и колико желим. Била сам свесна да желим, али неки проблеми су морали да се реше. Корак по корак, како смо се квалификовали, научила сам да се носим са тим притиском. Отишла сам у Токио као неко ко није узео медаљу у Рију, од кога можда нису очекивали много, али свесна да сам увек од себе очекивала највише. То ме је плашило, а и вукло.

Док је Драган Јовић причао о томе како је Милица пребродила одлагање Олимпијаде, она је враћала филм на тај период.

‒ Сећам се кад су рекли да се одлаже. Сад се присетила како сам била тужна и емотивно испражњена, без велике мотивације за тренинг. Долазила сам, Гале је сваки дан питао јеси ли добро, а ја са полуплачљивим погледом. Била сам присутна на тренингу, давала сам свој тренутни максимум који није био оних мојих правих сто одсто. После смо мало отишли на одмор, да напунимо батерије. Јер била сам толико спремна да је 2020. моја година, имала сам испред себе циљеве како у теквонду, тако и на приватном плану. И била сам стварно спремна. На Президент купу Тића осваја злато, ја сребро. Идемо у Америку освајамо злато. Све је кренуло узлазном путањом и мислиш то је то... Спремамо се, имамо финесе, Гале каже шта се ради и одједном све нестаје. Био је то велики залогај који сам морала наредних месец два да превазиђем.

Истиче да није одступала од циља, тренинга, нити било чега што јој је било задато.

‒ Психички је био већи напор него физички, јер сам неко ко воли да тренира и кад је пауза. Било је тешко превазићи неке моменте на приватном и на спортском плану. Са психологом Маријом Павловић сам се чула највише током короне, посебно кад смо се враћали са турнира. Сваког викенда смо путовали, а онда дођеш и од четвртка до понедељка си у кући.

За неког ко воли спортски живот то је био тежак период.

‒ Себи сам на тераси направила теретану, Марко и ја смо тамо тренирали. То је био антистрес. Радиш што волиш и трудиш се да одржиш форму. Гале шаље тренинг, ти му враћаш снимак да види да ли је добро. Била сам свесна да у том тренутку постоје већи и тежи проблеми од оних које преживљавам и да је све решиво. Битно је да смо сви били добро и да се нико није заразио... Колико год ми се прошле године у једном тренутку чинило као да су Олимпијске игре тек за пет година, у септембру су дошли Бразилци, почеле припреме за Европско првенство. До краја године радили смо пуном паром, дошао је јануар и тад сам себи рекла сад мотивација и посвећеност морају да буду на максимуму – завршила је Милица причу о искушењу које је донела корона.

И Богдановићева из споменара на 2020. прво вади да је почетком те године све ишло како треба.

‒ Освојила сам злато на Президент купу. Баш тад сам победила Шпањолку од које сам сада изгубила. Можда би све било другачије да су се Игре одржале на време, али мени одлагање није толико тешко пало, ни физички ни психички. Мало смо оборили форму, па смо је после враћали, тренирали смо код куће и на отвореном. Све су то биле нове ствари за нас. После је долазило доста бораца, доста репрезентација. Заиста смо много тренирали и радили у клубу. Урадили смо све што смо хтели, имали смо различите спаринг партнере. Тренирали смо, и на Игре смо отишле спремне. Имали смо циљ две златне медаље, као што Гале увек прича. Испало је овако како је испало и задовољни смо.

А после медаља, обе наше олимпијке биле су засуте честиткама.

‒ Било их је прегршт. Стварно не знам коју бих могла да издвојим. Једино бих издвојила изненађење које су ми приредили најближи. Кад сам дошла у олимпијско село и отворила кофер да се распакујем у њему сам нашла пет порукица од породице, свако је убацио по једну. То ме је баш дотакло – каже Тијана.

‒ Мене је оборио снимак из клуба, у ком су моја породица, пријатељи, вереник. Сви су овде гледали пренос, како је све то текло, видела се и тензија код њих. Још кад ми је сестра испричала како је уживо заиста изгледало. То ми је најјачи утисак – завршила је Мандићева.