Milica Mandić i Tijana Bogdanović, sasvim obične zlatne devojke

Samo takav stav vodi ka novim uspesima i pobedama. A razliku između vrhunskog sportiste i asa čini upravo trajanje na najvišem nivou.

Ukoliko ste imali prilike da na društvenim mrežama vidite video-zapise sa kampa Tekvondo kluba „Galeb” iz Vrnjačke Banje, u njima leži deo odgovora na pitanje kako su Milica Mandić i Tijana Bogdanović došle do vrhova Olimpa. Jednom u Londonu, odnosno Riju, drugi put ovog leta u Tokiju.

Devojke kojima se ponosi Srbija sa balkona Starog dvora nisu otišle da uživaju na lovorikama, naprotiv, nastavile su lanac sreće i otišle da umeće podele sa novim generacijama.

Bez obzira na dostignuća, skromne, uz to vaspitane, gotovo da su se zbunile na pitanje imaju li osećaj da su asovi.

‒ Ne volim da pričam o sebi. Kad čujem najbolja si srpska sportiskinja, osvojila si dve zlatne medalje, ne mogu baš da kažem da je normalno što smo uradili. Ali jednostavno ne gledam sebe na taj način već kao devojku koja voli sport, koja ekstremno voli to što radi i uživa u rezultatu onoga što radi. I voli da nastupa za Srbiju – kaže Mandićeva.

– Rezultati su plod našeg rada, svega što smo pravili. Kontinuitet nam je naravno bitan, jer da ga nema brzo bismo pali. Bili smo željni novih medalja, uvek smo imali velike apetite, istrajavali smo i ispunjavali naše želje.

Na njene reči nadovezuje se sedam godina mlađa Tijana.

‒ Možda zvuči preterano skromno, ali stvarno ne gledam na sebe kao da sam ne znam ni ja šta. Prosto svaki dan u sali imamo naše ciljeve i samo smo na to koncentrisani. Radimo ono što volimo i to je najlepši deo. Nismo koncentrisani samo na uspeh, ne razmišljamo o tome da budemo najbolji svih vremena već idemo korak po korak, kako dolaze turniri, tako i radimo ‒ kaže Bogdanovićeva.

Čuvena je izreka da kad odabereš posao koji voliš, nećeš raditi ni dana u životu. S tim što tekvondo za naše sagovornice nikad nije bio posao već čista ljubav.

‒ Mnogo stvari mora da se poklopi, pored motivacije tu je i posvećenost. Prvenstveno su bitni mali ciljevi koje postavljate sebi, šta je bitno da se završi tog dana, te nedelje, u čemu želiš da napreduješ. Svakako da ne volim ovo što radim, ne bih ostala u ovome skoro 20 godina. Nikad sebi ne bih dozvolila da se sa 30 godina bavim nečim što ne volim i da me neko tera – kaže Milica.

Nije bilo potrebe da naglasi da voli da daje 100 odsto, da se potpuno preda poslu koji radi. Bio je to uvod u priču da je to shvatila tek posle Rija.

‒ Bilo je mučenje kvalifikovati se za Rio, stalno brojiš koliko poena imaš. Ceo taj pritisak i stres koji sam osećala apsolutno mi je smanjio užitak u svemu što sam radila. Videla sam da to nije put kojim želim da idem, ako ću za svako takmičenje da se tresem da li ću osvojiti medalju ili ne. Kad sam malo promenila način razmišljanja videla sam koliko je meni sve ovo bilo lepo. Sad možda i zato što se približio kraj karijere, pa češće gledam unazad. Stvarno sam uživala sve ove godine, toliko je bilo lepih momenata, toliko ljudi sam upoznala... Naša prva proslava, pa druga, pa prvi doček... Sve me je toliko istinski ispunjavalo da mi je davalo motivaciju da svaki dan radim na sebi – retrospektivu je Mandićeva završila romantičnim slikama.

Svi napori dobijaju smisao ostvarenjem cilja, količina uzvraćenih emocija ukrašava taj mozaik.

‒ Zahvalna sam svima koji su gledali, slali poruke podrške, najbližima koji su bili uz nas, sparing partnerima, ljudima u klubu, koji su sa nama prebrodili sve naše uspone i padove. Hvala svima na čestitkama, jer džabe nam sve medalje, ako nemamo sa kim da podelimo radost i proslavimo kad se vratimo. Ljudi koji su se iskreno radovali našim rezultatima su najlepši deo naših medalja – kaže Tijana.

Milica se nadovezala na priču o tome koliko su se puta „poljubile sa znanima i neznanima primajući čestitke” posle uspeha u Tokiju.

‒ Toliku količinu ljubavi i emocija nisam mogla ni da pretpostavim. Nisam ni sanjala da će toliko ljudi to istinski podeliti sa mnom. Ne samo iz Srbije, nego i ljudi koji ne žive ovde su pratili, navijali... Uvek ti stoji neka knedla u grlu kad se neko istinski raduje vašoj sreći, mislim da je to retka i lepa osobina koju ljudi imaju u sebi. To je ono što me ispunjava. Da nema porodica, naših sparing partnera, ljudi koji nas vole, ovo ne bi bilo moguće.

Za trenutak se ponovo vratila pet godina unazad...

‒ Toliko sam zahvalna što posle Rija nijednu ružnu reč nisam čula o mom porazu. Sebe sam tad razočarala za mnoge stvari, ali nijedan ružan komentar nikad nisam čula. Zahvalna sam ljudima što su i tada nastavili da me prate, kao i što su se sada radovali. Pored medalja, kruna karijere jeste da te pamte po lepom i kad je išlo dobro i kad je bilo loše – kaže Milica.

Priznaje i da je upravo Rio rasteretio stresa i pritiska.

‒ U London sam otišla kao sedmi nosilac, neko ko je izgubio od skoro svih protivnica sa kojima je trebalo da se borim, očekivanja nisu bila velika. A u Rio sam otišla sa ogromnim očekivanjima. Počev od mojih, pa timskih, ljudi iz OKS, svih... Niko mi nije nabijao pritisak, ali jednostavno osetite težinu na ramenima, kad idete kao aktuelni olimpijski pobednik, među prva tri na rang listi. I pre i posle toga sam mnogo puta pričala sa Galetom da problemi ne treba da se guraju pod tepih, da će isplivati u najgorem mogućem momentu. Nisam bila svesna da ih potiskujem, činila sam to nesvesno, nisam imala mehanizam odbrane. I sve se videlo u borilištu, nisam mogla da pobedim Britanku, nisam mogla ni bod da napravim.

Po povratku iz Rija usledio je period ozbiljnog razmišljanja i preispitivanja.

‒ Pitala sam se da li sam i dalje za ovo i koliko želim. Bila sam svesna da želim, ali neki problemi su morali da se reše. Korak po korak, kako smo se kvalifikovali, naučila sam da se nosim sa tim pritiskom. Otišla sam u Tokio kao neko ko nije uzeo medalju u Riju, od koga možda nisu očekivali mnogo, ali svesna da sam uvek od sebe očekivala najviše. To me je plašilo, a i vuklo.

Dok je Dragan Jović pričao o tome kako je Milica prebrodila odlaganje Olimpijade, ona je vraćala film na taj period.

‒ Sećam se kad su rekli da se odlaže. Sad se prisetila kako sam bila tužna i emotivno ispražnjena, bez velike motivacije za trening. Dolazila sam, Gale je svaki dan pitao jesi li dobro, a ja sa poluplačljivim pogledom. Bila sam prisutna na treningu, davala sam svoj trenutni maksimum koji nije bio onih mojih pravih sto odsto. Posle smo malo otišli na odmor, da napunimo baterije. Jer bila sam toliko spremna da je 2020. moja godina, imala sam ispred sebe ciljeve kako u tekvondu, tako i na privatnom planu. I bila sam stvarno spremna. Na Prezident kupu Tića osvaja zlato, ja srebro. Idemo u Ameriku osvajamo zlato. Sve je krenulo uzlaznom putanjom i misliš to je to... Spremamo se, imamo finese, Gale kaže šta se radi i odjednom sve nestaje. Bio je to veliki zalogaj koji sam morala narednih mesec dva da prevaziđem.

Ističe da nije odstupala od cilja, treninga, niti bilo čega što joj je bilo zadato.

‒ Psihički je bio veći napor nego fizički, jer sam neko ko voli da trenira i kad je pauza. Bilo je teško prevazići neke momente na privatnom i na sportskom planu. Sa psihologom Marijom Pavlović sam se čula najviše tokom korone, posebno kad smo se vraćali sa turnira. Svakog vikenda smo putovali, a onda dođeš i od četvrtka do ponedeljka si u kući.

Za nekog ko voli sportski život to je bio težak period.

‒ Sebi sam na terasi napravila teretanu, Marko i ja smo tamo trenirali. To je bio antistres. Radiš što voliš i trudiš se da održiš formu. Gale šalje trening, ti mu vraćaš snimak da vidi da li je dobro. Bila sam svesna da u tom trenutku postoje veći i teži problemi od onih koje preživljavam i da je sve rešivo. Bitno je da smo svi bili dobro i da se niko nije zarazio... Koliko god mi se prošle godine u jednom trenutku činilo kao da su Olimpijske igre tek za pet godina, u septembru su došli Brazilci, počele pripreme za Evropsko prvenstvo. Do kraja godine radili smo punom parom, došao je januar i tad sam sebi rekla sad motivacija i posvećenost moraju da budu na maksimumu – završila je Milica priču o iskušenju koje je donela korona.

I Bogdanovićeva iz spomenara na 2020. prvo vadi da je početkom te godine sve išlo kako treba.

‒ Osvojila sam zlato na Prezident kupu. Baš tad sam pobedila Španjolku od koje sam sada izgubila. Možda bi sve bilo drugačije da su se Igre održale na vreme, ali meni odlaganje nije toliko teško palo, ni fizički ni psihički. Malo smo oborili formu, pa smo je posle vraćali, trenirali smo kod kuće i na otvorenom. Sve su to bile nove stvari za nas. Posle je dolazilo dosta boraca, dosta reprezentacija. Zaista smo mnogo trenirali i radili u klubu. Uradili smo sve što smo hteli, imali smo različite sparing partnere. Trenirali smo, i na Igre smo otišle spremne. Imali smo cilj dve zlatne medalje, kao što Gale uvek priča. Ispalo je ovako kako je ispalo i zadovoljni smo.

A posle medalja, obe naše olimpijke bile su zasute čestitkama.

‒ Bilo ih je pregršt. Stvarno ne znam koju bih mogla da izdvojim. Jedino bih izdvojila iznenađenje koje su mi priredili najbliži. Kad sam došla u olimpijsko selo i otvorila kofer da se raspakujem u njemu sam našla pet porukica od porodice, svako je ubacio po jednu. To me je baš dotaklo – kaže Tijana.

‒ Mene je oborio snimak iz kluba, u kom su moja porodica, prijatelji, verenik. Svi su ovde gledali prenos, kako je sve to teklo, videla se i tenzija kod njih. Još kad mi je sestra ispričala kako je uživo zaista izgledalo. To mi je najjači utisak – završila je Mandićeva.