Част српских тренера у Бундеслиги брани само Бранислав Игњатовић Френки

Специјално за Журнал: Душан Селаковић

Алба и Бајерн су већ етаблирани у Евролиги. И док Берлинци имају у витринама пуно трофеја, екипа из Минхена мора још да "порасте", како би се позиционирала међу домаће "тешкаше”.

Старији љубитељи ове игре памте и најсветлије тренутке Бајер Леверкузена који је по броју освојених титула (14) и најтрофејни у својој земљи. Врло мало људи зна да је Хајделберг по броју шампионских пехара (9), на деоби треће позиције са Бамбергом.

Након чак 36 година проведених без учешћа у Бундеслиги, екипа из једног од најлепших градова Немачке се вратила у елиту. Један од најзаслужних је српски тренер Бранислав Игњатовић-Френки. “Ваљевска веза”, (Душко Ђукановић), била је “помоћ пријатеља”, да се успостави контакт са симпатичним тренером из Гроцке.

- Врло атипична прича. Нисам био неки играч, али никад ником нисам признавао да кошарку воли више од мене. Почетком “лудих” деведесетих дошао сам у Немачку али са другим циљевима. Започео сам  бизнис, кошарка је била онако успут, хоби... Кренуло је прво са децом, потом посао у Регионалној лиги. Нисам имао менаџера...

Када су кренули неки озбиљни ангажмани?

- То је био посао у Кирхајму са којим сам у сезони 2011-12 изборио пласман у Прву лигу. Међутим то је мало место, нисмо имали ни новца ни дворану, па се одустало од учешћа. Од 2014. сам тренер у Хајделбергу. Посебно сам поносан на ангажман у Лангену, тамо сам сарађивао са двојицом врхунских играча Робијем Бенцингом и Алексом Кингом.

У овдашњем месечнику посвећеном кошарци, видео сам да Вас зову "Краљем Друге лиге"?

- Сигурно је да имам најдужи стаж у том рангу. Никад нисам проверио, али су ми рекли и да сам са највише победа у Другој лиги.

Какав је квалитет Друге лиге Немачке?

- Та Лига је боља од многих првих у Европи. Екипе имају солидне буџете, одличну инфраструктуру и организацију. Бивша два селектора националног тима Дирк Бауерман и Френк Мерц су водили Рошток и Јену, а ту је и бивши репрезентативац Ханси Гнад који ради сјајан посао у Леверкусену. Систем такмичења је врло тежак, па буквално морате да прођете “сито и решето”, како би се домогли елите. Може се видети на примеру Мерлинса и Хамбурга који су по уласку у Бундеслигу направили озбиљне резултате.

Живот је чудо то смо се много пута уверили, па сте тако и Ви са својим тимом преко бившег клуба Кирхајма отишли у Прву лигу. Прича је филмска можете ли финиш сезоне описати нашим читаоцима?

- На моју препоруку у Кирхајм је стигао Игор Перовић. Лично смо и пријатељи, Игор ради сјајан посао. Нисмо словили за фаворите, али смо играли јако добро. У том чудном систему такмичења, плеј оф смо отворили са три победе и били смо на првом месту. Онда је уследио пораз од Перовићеве екипе након три продужетка, и све се закомпликовало. Умешала се Корона, пуно играча Кирхајма је оболело, и ми смо дошли до ситуације да играмо финале са Леверкузеном и обезбедили смо  пласман  у виши ранг. Бољи познаваоци овдашњих прилика знају да Кирхајм још нема услове за Бундеслигу, буџет и салу од 3.000 места. Ето био сам на корак од тога да ми мој бивши тим поквари славље.

Како је изгледало у Хајделбергу након повратка у друштво најбољих?

- Јако лепо, Хајделберг је тим са огромном традицијом. Били су у послератним годинама све и свја у Немачкој, имају девет титула првака. Ја сам добио и титулу почасног грађанина Хајделберга.

Ви сте улазак у Лигу прославили у новој дворани?

- Холивудска прича, пред прошлогодишњи плеј оф отворена је нова дворана и одмах ће моћи да угости најбоље овдашње клубове. У њој је током лета требала да се одигра и пријатељска утакмица репрезентација Немачке и Сенегала, али због познате приче и проблема Сенегалаца са Ковидом она је одложена.. Имамо и среће да син од градоначелиника Вурцер игра код нас, па је и то мало припомогло изградњи.

И сада је на ред дошао ББЛ. Претпостављам да су амбиције да се остане у Лиги?

- Јесте, реалан циљ, све друго би било маштање и лепи снови. Наш буџет за Лигу је минималан и нећемо га ни потрошити. Тим као Хајделберг мора наћи свој пут и место. Ми немамо кредит ни код других екипа, судија и навијача, и све то жестоким радом морамо заслужити. Мени је битно да момци добро раде и слушају.

Како сте задовољни са појачањима?

- Стигли су Макс Уграј, Брекот Чепмен и Роберт Лаури, момци који имају бундеслигашко искуство.

Као и све мање средине и ви ћете имати огромну подрушку од личности из кошаркашког света. Паул Ципсер и Данило Бартел су из Хајделберга, као и Алекс Фогел, стручни консултант на телевизији?

- Одлука нашег генералног менаџера је била да Алекса укључи у рад клуба. Он је млад момак који поседује пуно информација и контаката, и надам се да ће нам бити од помоћи.

Ви сте једини српски тренер у Бундеслиги?

- Ма колико ми је та чињеница са једне стране част и задовољство, тај податак говори и каквој је ситуацији у овом тренутку наш тренерски кадар. Ја сам рођен и умрећу као Србин. Волим Немачку, ту сам се афирмисао, изградио свој живот и каријеру, али увек са поносом истичем да имам само српски пасош. За мене је то ствар васпитања.

Шта је по среди. Да ли сујета наших великих тренера који нису оставили наследника, можда препотенција да смо ми кошаркаша велесила, или слаб тренерски кадар?

- Од свега што сте набројали по мало. Не бих сада желео да превише паметујем поготово што као тренер нисам радио у Србији, али је крајње време да ставимо прст на чело и запитамо се о будућности кошарке код нас. Да је она бренд у Србији, то питање се никад неће постављати. Али мислим да људи код нас не знају колико свима нама који живимо у дијаспори падају тешко неуспеси репрезентације. Ево овде у Немачкој ако почнете да причате о нашој кошарци, они ће вас одмах упитати где је ваша селекција на Олимпијским играма. Морамо сви заједно помоћи да се наша кошарка врати на старе стазе славе.

Одакле надимак Френки?

- Мој отац је био велики обожавалац Френка Синатре. Због њега и те љубави према Синатри и брат и ја смо Френкијевци. Брат је бивши кошаркашки судија, сада је делегат.