Čast srpskih trenera u Bundesligi brani samo Branislav Ignjatović Frenki

Specijalno za Žurnal: Dušan Selaković

Alba i Bajern su već etablirani u Evroligi. I dok Berlinci imaju u vitrinama puno trofeja, ekipa iz Minhena mora još da "poraste", kako bi se pozicionirala među domaće "teškaše”.

Stariji ljubitelji ove igre pamte i najsvetlije trenutke Bajer Leverkuzena koji je po broju osvojenih titula (14) i najtrofejni u svojoj zemlji. Vrlo malo ljudi zna da je Hajdelberg po broju šampionskih pehara (9), na deobi treće pozicije sa Bambergom.

Nakon čak 36 godina provedenih bez učešća u Bundesligi, ekipa iz jednog od najlepših gradova Nemačke se vratila u elitu. Jedan od najzaslužnih je srpski trener Branislav Ignjatović-Frenki. “Valjevska veza”, (Duško Đukanović), bila je “pomoć prijatelja”, da se uspostavi kontakt sa simpatičnim trenerom iz Grocke.

- Vrlo atipična priča. Nisam bio neki igrač, ali nikad nikom nisam priznavao da košarku voli više od mene. Početkom “ludih” devedesetih došao sam u Nemačku ali sa drugim ciljevima. Započeo sam  biznis, košarka je bila onako usput, hobi... Krenulo je prvo sa decom, potom posao u Regionalnoj ligi. Nisam imao menadžera...

Kada su krenuli neki ozbiljni angažmani?

- To je bio posao u Kirhajmu sa kojim sam u sezoni 2011-12 izborio plasman u Prvu ligu. Međutim to je malo mesto, nismo imali ni novca ni dvoranu, pa se odustalo od učešća. Od 2014. sam trener u Hajdelbergu. Posebno sam ponosan na angažman u Langenu, tamo sam sarađivao sa dvojicom vrhunskih igrača Robijem Bencingom i Aleksom Kingom.

U ovdašnjem mesečniku posvećenom košarci, video sam da Vas zovu "Kraljem Druge lige"?

- Sigurno je da imam najduži staž u tom rangu. Nikad nisam proverio, ali su mi rekli i da sam sa najviše pobeda u Drugoj ligi.

Kakav je kvalitet Druge lige Nemačke?

- Ta Liga je bolja od mnogih prvih u Evropi. Ekipe imaju solidne budžete, odličnu infrastrukturu i organizaciju. Bivša dva selektora nacionalnog tima Dirk Bauerman i Frenk Merc su vodili Roštok i Jenu, a tu je i bivši reprezentativac Hansi Gnad koji radi sjajan posao u Leverkusenu. Sistem takmičenja je vrlo težak, pa bukvalno morate da prođete “sito i rešeto”, kako bi se domogli elite. Može se videti na primeru Merlinsa i Hamburga koji su po ulasku u Bundesligu napravili ozbiljne rezultate.

Život je čudo to smo se mnogo puta uverili, pa ste tako i Vi sa svojim timom preko bivšeg kluba Kirhajma otišli u Prvu ligu. Priča je filmska možete li finiš sezone opisati našim čitaocima?

- Na moju preporuku u Kirhajm je stigao Igor Perović. Lično smo i prijatelji, Igor radi sjajan posao. Nismo slovili za favorite, ali smo igrali jako dobro. U tom čudnom sistemu takmičenja, plej of smo otvorili sa tri pobede i bili smo na prvom mestu. Onda je usledio poraz od Perovićeve ekipe nakon tri produžetka, i sve se zakomplikovalo. Umešala se Korona, puno igrača Kirhajma je obolelo, i mi smo došli do situacije da igramo finale sa Leverkuzenom i obezbedili smo  plasman  u viši rang. Bolji poznavaoci ovdašnjih prilika znaju da Kirhajm još nema uslove za Bundesligu, budžet i salu od 3.000 mesta. Eto bio sam na korak od toga da mi moj bivši tim pokvari slavlje.

Kako je izgledalo u Hajdelbergu nakon povratka u društvo najboljih?

- Jako lepo, Hajdelberg je tim sa ogromnom tradicijom. Bili su u posleratnim godinama sve i svja u Nemačkoj, imaju devet titula prvaka. Ja sam dobio i titulu počasnog građanina Hajdelberga.

Vi ste ulazak u Ligu proslavili u novoj dvorani?

- Holivudska priča, pred prošlogodišnji plej of otvorena je nova dvorana i odmah će moći da ugosti najbolje ovdašnje klubove. U njoj je tokom leta trebala da se odigra i prijateljska utakmica reprezentacija Nemačke i Senegala, ali zbog poznate priče i problema Senegalaca sa Kovidom ona je odložena.. Imamo i sreće da sin od gradonačelinika Vurcer igra kod nas, pa je i to malo pripomoglo izgradnji.

I sada je na red došao BBL. Pretpostavljam da su ambicije da se ostane u Ligi?

- Jeste, realan cilj, sve drugo bi bilo maštanje i lepi snovi. Naš budžet za Ligu je minimalan i nećemo ga ni potrošiti. Tim kao Hajdelberg mora naći svoj put i mesto. Mi nemamo kredit ni kod drugih ekipa, sudija i navijača, i sve to žestokim radom moramo zaslužiti. Meni je bitno da momci dobro rade i slušaju.

Kako ste zadovoljni sa pojačanjima?

- Stigli su Maks Ugraj, Brekot Čepmen i Robert Lauri, momci koji imaju bundesligaško iskustvo.

Kao i sve manje sredine i vi ćete imati ogromnu podrušku od ličnosti iz košarkaškog sveta. Paul Cipser i Danilo Bartel su iz Hajdelberga, kao i Aleks Fogel, stručni konsultant na televiziji?

- Odluka našeg generalnog menadžera je bila da Aleksa uključi u rad kluba. On je mlad momak koji poseduje puno informacija i kontakata, i nadam se da će nam biti od pomoći.

Vi ste jedini srpski trener u Bundesligi?

- Ma koliko mi je ta činjenica sa jedne strane čast i zadovoljstvo, taj podatak govori i kakvoj je situaciji u ovom trenutku naš trenerski kadar. Ja sam rođen i umreću kao Srbin. Volim Nemačku, tu sam se afirmisao, izgradio svoj život i karijeru, ali uvek sa ponosom ističem da imam samo srpski pasoš. Za mene je to stvar vaspitanja.

Šta je po sredi. Da li sujeta naših velikih trenera koji nisu ostavili naslednika, možda prepotencija da smo mi košarkaša velesila, ili slab trenerski kadar?

- Od svega što ste nabrojali po malo. Ne bih sada želeo da previše pametujem pogotovo što kao trener nisam radio u Srbiji, ali je krajnje vreme da stavimo prst na čelo i zapitamo se o budućnosti košarke kod nas. Da je ona brend u Srbiji, to pitanje se nikad neće postavljati. Ali mislim da ljudi kod nas ne znaju koliko svima nama koji živimo u dijaspori padaju teško neuspesi reprezentacije. Evo ovde u Nemačkoj ako počnete da pričate o našoj košarci, oni će vas odmah upitati gde je vaša selekcija na Olimpijskim igrama. Moramo svi zajedno pomoći da se naša košarka vrati na stare staze slave.

Odakle nadimak Frenki?

- Moj otac je bio veliki obožavalac Frenka Sinatre. Zbog njega i te ljubavi prema Sinatri i brat i ja smo Frenkijevci. Brat je bivši košarkaški sudija, sada je delegat.