Стефана Шћеповића тражила Звезда, како је тада реаговао отац Слађан?

У другој половини осамдесетих година прошлог века, Партизан је све бојио у црно-белу варијанту.

Био је шампион Југославије и два пута освајач најмасовнијег клупског такмичења. Таквим резултатима доприносио је и Слађан Шћеповић головима.

Код Партизановог „Југа“ јефтине ствари нису пролазиле, а оне вредне „гробари“ су хтели да позлате. Тако је и Слађан Шћеповић постао миљеник присталица црно-белих – трудом, знојем, залагањем, головима.

Код њега све приче воде ка Партизану. Он је његова срећа, дика, слика и прилика, друга кућа. Чини се да и данас траје велика присност између Партизана и Слађана Шћеповића.

- После завршетка каријере вратио сам се у Хумску, већ радим 20 година као тренер млађих селекција. Тренирам дечаке и усмеравам их да воле фудбал. Прво треба да буду добри људи, а онда и узорни спортисти. Да постану фудбалери и да уживају у игри – отвара разговор Слађан Шћеповић.

Рођен је у Прибоју 5. децембра 1965. године, каријеру је започео у ФАП-у, па стигао у Партизан, али јака конкуренција је учинила своје. Отишао је на каљење у Бор, такође јак и симпатичан колектив, вратио се у Партизан и освојио шампионат Југославије, два купа  земље коју и данас са сетом памте многи.

- У Партизан сам дошао 1984. и отишао 1992. Увек је била јака конкуренција, били су ту Драган Манце, Звонко Живковић, Звонко Варга... Онда сам у фебруару 1985. отишао у војску. Када сам раздужио униформу отишао сам три месеца на каљење у Бор. После тога био сам Партизанов до 1992. Провео сам најлепше године свог живота у Београду и у Партизану. Пошто су и моји синови Стефан и Марко носили црно-бели дрес, све указује да смо породично обојени истим бојама. И увек сам уз Партизан и кад је добро и кад није. То је љубав која никада не јењава.

Играо је вечите дербије, пружао сјајне игре.

- Фудбал је био другачији. Играчи Црвене звезде и Партизана су се дружили, градили пријатељства, излазили заједно у град. Наше утакмице гледало је 50.000 људи на ЈНА и 90.000 на Маракани. Фудбал је тада био више од игре, а данас је постао велики бизнис. Оно што се не мења је или знаш играти фудбал или не, или можеш или не можеш – наставља Шћеповић.

За Партизан је одиграо 316 утакмица, постигао је 129 голова. Тренирали су га Милош Милутиновић, па Ненад Бјековић, Фахрудин Јусуфи, Моца Вукотић, Иван Голац, Ивица Осим.

- Били су то различити профили људи. Од сваког од њих научио сам оно што ми је касније помогло у животу. Дошао сам код Милоша Милутиновића, он ме је први тренирао у Партизану. Ивица Осим донео је неку нову енергију, добар је педагог и човек, хтео је сваком да помогне. Додуше, сви други који су наведени имају своје заслуге. Захвалан сам свима, као и људима из управљачке структуре и осталих сегмената. И данас многе сретнем, поздравим.

На свој начин је легендарни радио репортер Јордан Ивановић описао историјски меч Селтик – Партизан. Минут пре краја Слађан Шћеповић постигао је гол, Партизан је изгубио од Шкота са 5:4, али има дана када порази вреде као тријумфи.

- Ух, како је та утакмица била чудна, за инфаркт. Пун стадион, 60.000 људи. Нисмо чули шта нам говоре са клупе. Губили смо са 3:5, играо се псоледњи минут. Предраг Спасић центрирао је са леве стране, лопта је дошла до Милка Ђуровског, захватио сам је јако и погодио циљ. Прошли смо даље, јер смо у првом мечу славили са 2:1 у Мостару, пошто је наш стадион био суспендован. За антологијски радио пренос Јордан Ивановић добио је награду за животно дело, јер телевизијског преноса није било. То је једна од најлепших успомена, а било их је много – признаје Шћеповић.

Наставио је каријеру на Кипру где је 1994. освојио шампионат са Аполоном из Лимасола. На југу је био краљ стрелаца у једној сезони, а у Шпанији је са Меридом такође сањао лепе снове, а све је јава била.

- На Кипар сам стигао 1992. и ту провео четири године. Ту ми се кћерка родила. Са мном су били Слободан Крчмаревић и Миленко Шпољарић. Једну сезону сам био најефикаснији стрелац, постигао сам 25 голова. Онда сам отишао у Шпанију и са Меридом ушао у најјаче такмичење са Гораном Ивановићем и Николом Радмановићем. Тамо сам остао пет година и две сезоне сам радио у клубу. Онда сам се вратио кући.

Једини је фудбалер у историји Партизана чији су синови играли у истом колективу. Стефан и Марко су данас остварене личности. Једном је изјавио: „Бољи су играчи од мене“, обојица су играла за репрезентацију, а, Слађан Шћеповић није био позиван у државни тим.

- У моје време била је изузетно јака конкуренција. Био сам на списку селектора Ивице Осима, али тада сам се повредио. Задовољан сам како су моји синови изградили каријере, али битније ми је да су израсли у велике и честите људе. Прво човек, а онда све друго. Задовољан сам и мило ми је што су ме деца превазишла – не скрива Слађан.

Партизан, Црвена звезда и српски фудбал данас? Као да долазе бољи дани у односу на неколико претходних сезона.

- Мало су црно и црвено-бели покварили односе. Фудбал је игра уживања. Мора постојати поштовање међу играчима, па и клупским оцима. Прошли дерби је био бољи, стали су на лопту. Фудбал мора бити на првом месту, да се навијачи поштују. Негативностима није место у спорту. Фудбал мора бити на првом месту – закључио је Слађан Шћеповић.

Мало је недостајало, па да Стефан заигра за Црвену звезду. Како би се поносни отац Слађан понашао и за кога би навијао у вечитом дербију, да је Стефан био на једној, а Марко на другој страни? Или још прецизније, да Стефан постигне гол и нпр. Звезда победи са 1:0?

- Било је одређених контаката у време када је Роби Просинечки био тренер Звезде. Оба су партизановци и тешко да би неко од њих прешао у табор великог ривала. Мада, родитељи су увек уз своју децу. Да је до тога дошло, нека би Стефан био стрелац, а Партизан да победи сваки пут. Нека су живи и здрави.