Stefana Šćepovića tražila Zvezda, kako je tada reagovao otac Slađan?

U drugoj polovini osamdesetih godina prošlog veka, Partizan je sve bojio u crno-belu varijantu.

Bio je šampion Jugoslavije i dva puta osvajač najmasovnijeg klupskog takmičenja. Takvim rezultatima doprinosio je i Slađan Šćepović golovima.

Kod Partizanovog „Juga“ jeftine stvari nisu prolazile, a one vredne „grobari“ su hteli da pozlate. Tako je i Slađan Šćepović postao miljenik pristalica crno-belih – trudom, znojem, zalaganjem, golovima.

Kod njega sve priče vode ka Partizanu. On je njegova sreća, dika, slika i prilika, druga kuća. Čini se da i danas traje velika prisnost između Partizana i Slađana Šćepovića.

- Posle završetka karijere vratio sam se u Humsku, već radim 20 godina kao trener mlađih selekcija. Treniram dečake i usmeravam ih da vole fudbal. Prvo treba da budu dobri ljudi, a onda i uzorni sportisti. Da postanu fudbaleri i da uživaju u igri – otvara razgovor Slađan Šćepović.

Rođen je u Priboju 5. decembra 1965. godine, karijeru je započeo u FAP-u, pa stigao u Partizan, ali jaka konkurencija je učinila svoje. Otišao je na kaljenje u Bor, takođe jak i simpatičan kolektiv, vratio se u Partizan i osvojio šampionat Jugoslavije, dva kupa  zemlje koju i danas sa setom pamte mnogi.

- U Partizan sam došao 1984. i otišao 1992. Uvek je bila jaka konkurencija, bili su tu Dragan Mance, Zvonko Živković, Zvonko Varga... Onda sam u februaru 1985. otišao u vojsku. Kada sam razdužio uniformu otišao sam tri meseca na kaljenje u Bor. Posle toga bio sam Partizanov do 1992. Proveo sam najlepše godine svog života u Beogradu i u Partizanu. Pošto su i moji sinovi Stefan i Marko nosili crno-beli dres, sve ukazuje da smo porodično obojeni istim bojama. I uvek sam uz Partizan i kad je dobro i kad nije. To je ljubav koja nikada ne jenjava.

Igrao je večite derbije, pružao sjajne igre.

- Fudbal je bio drugačiji. Igrači Crvene zvezde i Partizana su se družili, gradili prijateljstva, izlazili zajedno u grad. Naše utakmice gledalo je 50.000 ljudi na JNA i 90.000 na Marakani. Fudbal je tada bio više od igre, a danas je postao veliki biznis. Ono što se ne menja je ili znaš igrati fudbal ili ne, ili možeš ili ne možeš – nastavlja Šćepović.

Za Partizan je odigrao 316 utakmica, postigao je 129 golova. Trenirali su ga Miloš Milutinović, pa Nenad Bjeković, Fahrudin Jusufi, Moca Vukotić, Ivan Golac, Ivica Osim.

- Bili su to različiti profili ljudi. Od svakog od njih naučio sam ono što mi je kasnije pomoglo u životu. Došao sam kod Miloša Milutinovića, on me je prvi trenirao u Partizanu. Ivica Osim doneo je neku novu energiju, dobar je pedagog i čovek, hteo je svakom da pomogne. Doduše, svi drugi koji su navedeni imaju svoje zasluge. Zahvalan sam svima, kao i ljudima iz upravljačke strukture i ostalih segmenata. I danas mnoge sretnem, pozdravim.

Na svoj način je legendarni radio reporter Jordan Ivanović opisao istorijski meč Seltik – Partizan. Minut pre kraja Slađan Šćepović postigao je gol, Partizan je izgubio od Škota sa 5:4, ali ima dana kada porazi vrede kao trijumfi.

- Uh, kako je ta utakmica bila čudna, za infarkt. Pun stadion, 60.000 ljudi. Nismo čuli šta nam govore sa klupe. Gubili smo sa 3:5, igrao se psolednji minut. Predrag Spasić centrirao je sa leve strane, lopta je došla do Milka Đurovskog, zahvatio sam je jako i pogodio cilj. Prošli smo dalje, jer smo u prvom meču slavili sa 2:1 u Mostaru, pošto je naš stadion bio suspendovan. Za antologijski radio prenos Jordan Ivanović dobio je nagradu za životno delo, jer televizijskog prenosa nije bilo. To je jedna od najlepših uspomena, a bilo ih je mnogo – priznaje Šćepović.

Nastavio je karijeru na Kipru gde je 1994. osvojio šampionat sa Apolonom iz Limasola. Na jugu je bio kralj strelaca u jednoj sezoni, a u Španiji je sa Meridom takođe sanjao lepe snove, a sve je java bila.

- Na Kipar sam stigao 1992. i tu proveo četiri godine. Tu mi se kćerka rodila. Sa mnom su bili Slobodan Krčmarević i Milenko Špoljarić. Jednu sezonu sam bio najefikasniji strelac, postigao sam 25 golova. Onda sam otišao u Španiju i sa Meridom ušao u najjače takmičenje sa Goranom Ivanovićem i Nikolom Radmanovićem. Tamo sam ostao pet godina i dve sezone sam radio u klubu. Onda sam se vratio kući.

Jedini je fudbaler u istoriji Partizana čiji su sinovi igrali u istom kolektivu. Stefan i Marko su danas ostvarene ličnosti. Jednom je izjavio: „Bolji su igrači od mene“, obojica su igrala za reprezentaciju, a, Slađan Šćepović nije bio pozivan u državni tim.

- U moje vreme bila je izuzetno jaka konkurencija. Bio sam na spisku selektora Ivice Osima, ali tada sam se povredio. Zadovoljan sam kako su moji sinovi izgradili karijere, ali bitnije mi je da su izrasli u velike i čestite ljude. Prvo čovek, a onda sve drugo. Zadovoljan sam i milo mi je što su me deca prevazišla – ne skriva Slađan.

Partizan, Crvena zvezda i srpski fudbal danas? Kao da dolaze bolji dani u odnosu na nekoliko prethodnih sezona.

- Malo su crno i crveno-beli pokvarili odnose. Fudbal je igra uživanja. Mora postojati poštovanje među igračima, pa i klupskim ocima. Prošli derbi je bio bolji, stali su na loptu. Fudbal mora biti na prvom mestu, da se navijači poštuju. Negativnostima nije mesto u sportu. Fudbal mora biti na prvom mestu – zaključio je Slađan Šćepović.

Malo je nedostajalo, pa da Stefan zaigra za Crvenu zvezdu. Kako bi se ponosni otac Slađan ponašao i za koga bi navijao u večitom derbiju, da je Stefan bio na jednoj, a Marko na drugoj strani? Ili još preciznije, da Stefan postigne gol i npr. Zvezda pobedi sa 1:0?

- Bilo je određenih kontakata u vreme kada je Robi Prosinečki bio trener Zvezde. Oba su partizanovci i teško da bi neko od njih prešao u tabor velikog rivala. Mada, roditelji su uvek uz svoju decu. Da je do toga došlo, neka bi Stefan bio strelac, a Partizan da pobedi svaki put. Neka su živi i zdravi.