ИНТЕРВЈУ НЕДЕЉОМ - Тадија Качар: Нека се понови БАПС!

Свечано отварање 21. Светског шампионата у боксу под окриљем АИБА одржаће се вечерас од 19 часова у београдској Штарк Арени. Турнир ће, уз пригодан културноуметнички програм, да отвори председник Републике Србије Александар Вучић.

Београд је једини град у којем ће по други пут да буде одржано Светско првенство у боксу. Пре 43 године у Хали „Пионир” одржано је друго Светско првенство, четири године после првог Планетарног шампината у Хавани (1974).

Вечерас је церемонија отварања 21. Светског првенства, хоћете ли да будете у Штарк Арени?

– Да, бићу, како да не будем!? То је спорт којем сам посветио највећи део живота. Не би било у реду да такмичење прође без мене – казао је Тадија Качар.

Пре 43 године у Београду били сте учесник другог Светског првенства, популарног БАПСа у хали „Пионир”. На шта прво помислите кад се помене то такмичење?

- Прво помислим на пораз у финалу од Кубанца Сикста Сорије. Све победе пре финала се заборављају. Остао је жал за поразом. Касније сам у ТВ снимку више пута гледао и анализирао ту борбу. Међу бројним пријатељима и познаницима, боксерским судијама и поклоницима, нико није рекао да сам ту борбу реално изгубио. Меч је био егал. Многима није јасно зашто као домаћини нисмо имали бар једнак критеријум код арбитара. Била је то последња борба у којој смо по проценама стручњака имали шансу да освојимо златну медаљу. Драгану Вујковићу, у последњој борби шампионата, мало ко је давао шансу да ће да победи у тешкој категорији легендарног Кубанца Теофила Стивенсона.

Да ли је неко ван ринга утицао на судијске одлуке, конкретно у борбама наших репрезентативаца?

- Никада нисам волео да се бавим теоријама завере. За мене је једино важан спорт. С ове дистанце гледано, закључујем да је наша логистика у то време на Светском првенству у Београду била слаба, да је заказала, посебно у финалу. У неколико финала били смо апсолутно равноправни и зато није јасно да нико од шесторице финалиста не освоји златну медаљу!? После такмичарске каријере остао сам у боксерском спорту и имао сам прилику много пута да видим на међународним такмичењима колики утицај имају угледни спортски функционери, рецимо, Мађар Чотоњи, или Италијан Фалчинели. Ретко кад се догађало да судије оштете њихове боксере.

Која вам је борба била најтежа на БАПСу?

- За мене борбе никад нису биле тешке. Био сам увек максимално спреман да тактички и индивидуалним квалитетом дођем до победе, да неметнем стил борбе. На Светском првенству у Београду у полуфиналу сам победио Херберта Баука из Источне Немачке. Физички је био јачи, јер сам у то време био идеалан „средњаш”. Прешао сам у полутешку категорију како бих ослободио место у репрезентацији брату (Слободану Качару – прим аут.). Многи су ме саветовали да не боксујем у полутешкој, говорећи ми: „Јеси ли нормаланм, па сви су полутешкаши грмаљи за тебе, скидају са 85 килограма, а ти једва имаш 78“. Све сам их демантовао на турниру „Феликс Штам” у Пољској уочи Првенства света у Београду, где сам освојио прво место. То ме је још више учврстило у уверењу да могу да боксујем у полутешкој. Психолошка преоптерећеност пред финале, да морам да освојим златну медаљу, пошто су претходно сви моји другари изгубили, додатно је утицала да не боксујем колико сам у том тренутку могао.

Некад је владала жестока конкуренција за место у репрезентацији, било је више квалитених бораца у свакој категорији, да ли је и сада тако?

- Времена су се променила, тотално. Приступ младих људи је сада другачији. Зато што желе све да науче преко интернета, па одмах то и забораве. То је глобални проблем. Зашто у српском боксу нема медаље?  Последња је освојена 1995. на Светском првенству у Берлину (Славиша Поповић, до 71кг – прим аут.). То је за стручну анализу. Морали бисмо коначно да кренемо од закључка, да би се обезбедио резултат у будућности. Пре свега, то мора да уради компетентан тим. Био сам неколико дана уз наше репрезентативце на припремама у Београду. Замислите, уз боксере нису били лекар и физиотерапеут!? Људи који воде бокс код нас су површни.

Било је дилема приликом избора нашег националног тима за Првенство света?

- Карактеристичан је случај с боксером Новог Сада, Воутером Ђокићем. Позван је на припреме. Живи у Холандији, узео је неплаћено одсуство. У Шапцу је 20 дана раније било првенство државе. Изгубио је у финалу у изједначеној борби од Алмира Мемића. Ђокић је прошле године био првак и проглашен најбољим боксером шампионата. Речено му је после Шапца, да дође на припреме и да ће да буде организован изборни спаринг у два меча с Мемићем. Одржан је само један. Прекинут је после друге рунде, јер је Мемић напустио ринг!? Селектор репрезентације Милан Пиперски тада је био у кућном карантину због позитивног налаза на коронавирус, а остали тренери из стручног штаба нису желели да одлучују о тако важним питањима. Изгледа да је неко трећи решио да на Светском првенству не боксује наш најбољи боксер у средњој категорији. Слично је прошао и Милосав Савић. Дошао је на припреме, јер му је речено да ће да буде организован изборни спаринг. На првенству је у финалу изгубио од Руса Магомедова у тешкој категорији од 92килограма. Али, све домаће боксере више пута је побеђивао. Требало је да се кроз изборни спаринг са Слободаном Јовановићем реши питање ко ће од њих двојице да нас представља у крузер категорији – 86 килограма. Ни ту није одржано обећање. Рецимо, Вујковић 1978. није био првак државе, али је добио прилику и био је други на Светском првенству. Садашњи начин селектирања и однос према боксерима ми се не допада. У многим селекцијама по двојица боксера имају више изборних мечева. У Хрватској су тек после трећег меча одредили ко ће да боксује на Светском првенству. Наши стручњаци не желе да чују савет од оних који знају. Мене то у крајњем случају и не нервира, ја не могу ништа да променим. Али, они који би могли, изгледа да то не желе да учине из сопстевне инфероснисти.

Верујете ли ли да репрезентативци Србије могу да понове успехе „седморице величанственик”?

- Прижељкујем, а хоће ли тако и да буде, видећемо.

Ко би од Орлова могао да освоји медаљу?

- Могао би Владан Бабић у супертешкој категорији (+92 кг – прим. аут.) и неко од петорице Руса, који се такмиче под нашом заставом. Уз добар жреб, а неће да буде диригован, са носиоцима група, све је могуће, па и освајање медаље.

Колико ће предстојеће СП у Београду имати утицај на подизање популарности бокса у Србији, која је сада далеко од 1978. године?

- Надам да ће млади да се заинтересују. Ако немамо наше шампионе и идоле, боксерски спорт ће да остане на садашњем, ниском нивоу. Освајање медаље би много утицало у позитивном смислу. Ко ће да је освоји од наших боксера, зависи од више фактора. Свакако бих волео да се понови БАПС.