INTERVJU NEDELjOM - Tadija Kačar: Neka se ponovi BAPS!

Svečano otvaranje 21. Svetskog šampionata u boksu pod okriljem AIBA održaće se večeras od 19 časova u beogradskoj Štark Areni. Turnir će, uz prigodan kulturnoumetnički program, da otvori predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić.

Beograd je jedini grad u kojem će po drugi put da bude održano Svetsko prvenstvo u boksu. Pre 43 godine u Hali „Pionir” održano je drugo Svetsko prvenstvo, četiri godine posle prvog Planetarnog šampinata u Havani (1974).

Večeras je ceremonija otvaranja 21. Svetskog prvenstva, hoćete li da budete u Štark Areni?

– Da, biću, kako da ne budem!? To je sport kojem sam posvetio najveći deo života. Ne bi bilo u redu da takmičenje prođe bez mene – kazao je Tadija Kačar.

Pre 43 godine u Beogradu bili ste učesnik drugog Svetskog prvenstva, popularnog BAPSa u hali „Pionir”. Na šta prvo pomislite kad se pomene to takmičenje?

- Prvo pomislim na poraz u finalu od Kubanca Siksta Sorije. Sve pobede pre finala se zaboravljaju. Ostao je žal za porazom. Kasnije sam u TV snimku više puta gledao i analizirao tu borbu. Među brojnim prijateljima i poznanicima, bokserskim sudijama i poklonicima, niko nije rekao da sam tu borbu realno izgubio. Meč je bio egal. Mnogima nije jasno zašto kao domaćini nismo imali bar jednak kriterijum kod arbitara. Bila je to poslednja borba u kojoj smo po procenama stručnjaka imali šansu da osvojimo zlatnu medalju. Draganu Vujkoviću, u poslednjoj borbi šampionata, malo ko je davao šansu da će da pobedi u teškoj kategoriji legendarnog Kubanca Teofila Stivensona.

Da li je neko van ringa uticao na sudijske odluke, konkretno u borbama naših reprezentativaca?

- Nikada nisam voleo da se bavim teorijama zavere. Za mene je jedino važan sport. S ove distance gledano, zaključujem da je naša logistika u to vreme na Svetskom prvenstvu u Beogradu bila slaba, da je zakazala, posebno u finalu. U nekoliko finala bili smo apsolutno ravnopravni i zato nije jasno da niko od šestorice finalista ne osvoji zlatnu medalju!? Posle takmičarske karijere ostao sam u bokserskom sportu i imao sam priliku mnogo puta da vidim na međunarodnim takmičenjima koliki uticaj imaju ugledni sportski funkcioneri, recimo, Mađar Čotonji, ili Italijan Falčineli. Retko kad se događalo da sudije oštete njihove boksere.

Koja vam je borba bila najteža na BAPSu?

- Za mene borbe nikad nisu bile teške. Bio sam uvek maksimalno spreman da taktički i individualnim kvalitetom dođem do pobede, da nemetnem stil borbe. Na Svetskom prvenstvu u Beogradu u polufinalu sam pobedio Herberta Bauka iz Istočne Nemačke. Fizički je bio jači, jer sam u to vreme bio idealan „srednjaš”. Prešao sam u polutešku kategoriju kako bih oslobodio mesto u reprezentaciji bratu (Slobodanu Kačaru – prim aut.). Mnogi su me savetovali da ne boksujem u poluteškoj, govoreći mi: „Jesi li normalanm, pa svi su poluteškaši grmalji za tebe, skidaju sa 85 kilograma, a ti jedva imaš 78“. Sve sam ih demantovao na turniru „Feliks Štam” u Poljskoj uoči Prvenstva sveta u Beogradu, gde sam osvojio prvo mesto. To me je još više učvrstilo u uverenju da mogu da boksujem u poluteškoj. Psihološka preopterećenost pred finale, da moram da osvojim zlatnu medalju, pošto su prethodno svi moji drugari izgubili, dodatno je uticala da ne boksujem koliko sam u tom trenutku mogao.

Nekad je vladala žestoka konkurencija za mesto u reprezentaciji, bilo je više kvalitenih boraca u svakoj kategoriji, da li je i sada tako?

- Vremena su se promenila, totalno. Pristup mladih ljudi je sada drugačiji. Zato što žele sve da nauče preko interneta, pa odmah to i zaborave. To je globalni problem. Zašto u srpskom boksu nema medalje?  Poslednja je osvojena 1995. na Svetskom prvenstvu u Berlinu (Slaviša Popović, do 71kg – prim aut.). To je za stručnu analizu. Morali bismo konačno da krenemo od zaključka, da bi se obezbedio rezultat u budućnosti. Pre svega, to mora da uradi kompetentan tim. Bio sam nekoliko dana uz naše reprezentativce na pripremama u Beogradu. Zamislite, uz boksere nisu bili lekar i fizioterapeut!? Ljudi koji vode boks kod nas su površni.

Bilo je dilema prilikom izbora našeg nacionalnog tima za Prvenstvo sveta?

- Karakterističan je slučaj s bokserom Novog Sada, Vouterom Đokićem. Pozvan je na pripreme. Živi u Holandiji, uzeo je neplaćeno odsustvo. U Šapcu je 20 dana ranije bilo prvenstvo države. Izgubio je u finalu u izjednačenoj borbi od Almira Memića. Đokić je prošle godine bio prvak i proglašen najboljim bokserom šampionata. Rečeno mu je posle Šapca, da dođe na pripreme i da će da bude organizovan izborni sparing u dva meča s Memićem. Održan je samo jedan. Prekinut je posle druge runde, jer je Memić napustio ring!? Selektor reprezentacije Milan Piperski tada je bio u kućnom karantinu zbog pozitivnog nalaza na koronavirus, a ostali treneri iz stručnog štaba nisu želeli da odlučuju o tako važnim pitanjima. Izgleda da je neko treći rešio da na Svetskom prvenstvu ne boksuje naš najbolji bokser u srednjoj kategoriji. Slično je prošao i Milosav Savić. Došao je na pripreme, jer mu je rečeno da će da bude organizovan izborni sparing. Na prvenstvu je u finalu izgubio od Rusa Magomedova u teškoj kategoriji od 92kilograma. Ali, sve domaće boksere više puta je pobeđivao. Trebalo je da se kroz izborni sparing sa Slobodanom Jovanovićem reši pitanje ko će od njih dvojice da nas predstavlja u kruzer kategoriji – 86 kilograma. Ni tu nije održano obećanje. Recimo, Vujković 1978. nije bio prvak države, ali je dobio priliku i bio je drugi na Svetskom prvenstvu. Sadašnji način selektiranja i odnos prema bokserima mi se ne dopada. U mnogim selekcijama po dvojica boksera imaju više izbornih mečeva. U Hrvatskoj su tek posle trećeg meča odredili ko će da boksuje na Svetskom prvenstvu. Naši stručnjaci ne žele da čuju savet od onih koji znaju. Mene to u krajnjem slučaju i ne nervira, ja ne mogu ništa da promenim. Ali, oni koji bi mogli, izgleda da to ne žele da učine iz sopstevne inferosnisti.

Verujete li li da reprezentativci Srbije mogu da ponove uspehe „sedmorice veličanstvenik”?

- Priželjkujem, a hoće li tako i da bude, videćemo.

Ko bi od Orlova mogao da osvoji medalju?

- Mogao bi Vladan Babić u superteškoj kategoriji (+92 kg – prim. aut.) i neko od petorice Rusa, koji se takmiče pod našom zastavom. Uz dobar žreb, a neće da bude dirigovan, sa nosiocima grupa, sve je moguće, pa i osvajanje medalje.

Koliko će predstojeće SP u Beogradu imati uticaj na podizanje popularnosti boksa u Srbiji, koja je sada daleko od 1978. godine?

- Nadam da će mladi da se zainteresuju. Ako nemamo naše šampione i idole, bokserski sport će da ostane na sadašnjem, niskom nivou. Osvajanje medalje bi mnogo uticalo u pozitivnom smislu. Ko će da je osvoji od naših boksera, zavisi od više faktora. Svakako bih voleo da se ponovi BAPS.