ПЕНАЛ: Култ репрезентације враћен лисабонским жаром

Пише: Зоран СТОЈАДИНОВИЋ

У тренуцима мондијалске радости заслуге су се непосредно после историјске победе у Лисабону у многим медијима делиле „на равне части“. Такав смо ваљда народ – за успехе смо заслужни сви, одговорност после неуспеха приписујемо углавном онима које не симпатишемо.

Статистичари међутим не греше, а португалски који су нам омогућили увид у све што су радили репрезентативци Португалије и Србије, дочарали су оно што Драган Стојковић добро зна, а навијачи треба да спознају да би лакше и реалније схватили фудбалске кадрове из Лисабона и суштину успеха нашег државног тима.

Залагање је један од неколико најзначајнијих фактора у извојеваној победи над доскорашњим прваком Европе. У Стојковићевом тиму, предњачио је Душан Влаховић – као најистуренији фудбалер претрчао је 10.525 метара што је и за најагилније везне и спољашње играче фантастична бројка.

Приликом тог трчања имао је и 31 спринт! У поређењу са Кристијаном Роналдом за класу је био бољи: капитен Португалије претрчао је 9.075 метара а у пуном спринту само 17 пута покушавао је да освоји простор.

Диего Жота био је још статичнији са 8.737 метара... Илустрације ради  податак да је голман Патрисио претрчао 5.368 метара 1.300 више од Рајковића...  Све ово говори да је одбрана Србије заиста почињала као у старој фрази – од нападача.

Влаховићевим примером водили су се и остали – пре свих везисти Саша Лукић претрчао је 10.483 а Милинковић-Савић – 10.457 метара. Лукић је са 37 спринтева засенио све на терену, а Душан Тадић – најстарији репрезентативац Србије, спринтао је као најмлађи – Душан Влаховић – чак 31 пут.

Сва тројица су надмашили најбржег у португалској селекцији – Рената Санчеза  29 спринтева у 9.284 претрчана метра... Залагање и пожртвованост репрезентативаца омогућили су Орловима посед лопте из којих је Саша Лукић упутио највише пасова и од 35 чак 32 – прецизна за 91,43 % успешности.

Сергеј је имао пас мање, али и четири више непрецизних (80%), а најпродуктивнији Португалац – „задњи везни“  Данило 29:25 и 86,2% успешности – сам није могао да организује конкретнију игру домаћина...

Логично је да штопери не смеју да греше приликом предаје лопте и да их углавном прослеђују првом слободном везном играчу, али, Никола Миленковић и Страхиња Павловић, преузимањем одговорности у зачецима офанзивних акција апсолутно су оправдали веровање да ће Србија управо у њима имати бедем какав су некада чинили Видић и Крстајић на пример...

Миленковићева дистрибуција лопте у промеру 29:27 (тачних) с 93,1% и Павловићевих 28:25 с 89,29% само су увертира ономе што је претходило – успешним стартовима и одузетим лоптама. Миленковић је одузео 15, Павловић – 7, штопери Португалије Фонте и Диаш само по две...

Нема ваљда љубитеља фудбала у Србији који Немањи Гудељу није замерио „грађење“ уместо избацивања лопте пре гола Португалаца. Иако замењен, до полувремена је претрчао изванредних 5.479 метара уз 14 спринтева и 22 тачна од укупно 26 пасова. У свлачионици је остао због Стојковићеве промене нападачке тактике и разноврсности у начину стизања до циља..

Лако је после свега виђеног у Лисабону доносити закључке, али, ако подлегнемо латентној еуфорији као пред одлазак на сва претходна Светска првенства и Катара ћемо се једног дана присећати уз, после сваког претходног Мондијала, постављено питање „шта нас је задесило“.

Далеко је Србија од светске фудбалске класе, међутим,  недељни рецепт понашања и залагања даје за право, не само Драгану Стојковићу да верује у снове свих нас који прижељкујемо да се свака наредна утакмица Орлова игра лисабонским жаром.

Само то је рецепт за враћање култа репрезентације и публике на трибине...  Пожртвовањем, а не причом и лажним обећањима која кад тад дођу на наплату.