Босна и Херцеговина, једна земља, три репрезентације!

Пише: Славко Басара

Босна и Херцеговина је земља без било какве логике, а апсурдност ове земље могла је да се види минулог викенда у утакмицама квалификација за Светско првенство у Катару 2022. године.

Туговало се у Зеници и Сарајеву, у пречнику од око 70-так километара, али се зато веселило у Мостару и западној Херцеговини, славило у Бањалуци, Крајини и целој Републици Српској.

Јавна је тајна да се у граду на Неретви и Широком Бријегу навија за „Ватрене”, а у граду на Врбасу и Источном Сарајеву за „Орлове”.

Драган Човић, лидер хрватског народа у БиХ бодрио је репрезентацију Хрватске са шалом Зрињског на „Пољуду” у Сплиту, а Милорад Додик, први човек Републике Српске гледао је на телевизији величанствен успех Србије у Лисабону и безгранично славио.

На стадиону „Билино поље” није било Шефика Џаферовића, муслиманског члана Председништва БиХ, нити Жељка Комшића, „хрватског” представника који је изабран бошњачким гласовима.

– Неприметно је прошла нека утакмица репрезентације БиХ. Немам појма ни с ким је играла ни како је прошла. Али знам да је играла Србија и све сам подредио да гледам ту утакмицу! Ми у Републици Српској живимо са истином и за истину – изјавио је Милорад Додик, српски члан Председништва БиХ за емисију „Око магазин” на РТС.

Република Српска живи за успехе репрезентативаца Србије свих 30 година колико постоји, од оснивања на Светог Стефана, 9. јануара 1992. године, а да успеси „Орлова” уједињују наш народ показали су Милорад Додик и Александар Вучић који су се у понедељак састали у Београду и прославили успех Србије и пожелели најмање пласман у полуфинале Мондијала.

Пред недељну утакмицу Хрватска – Русија у Сплиту, одлучивала је о директном путнику на Мондијал у Катару, а коју је из свечане ложе „Пољуда”  пратио и Зоран Милановић, председник Хрватске, у Мостару се догодио сукоб навијача два премијерлигаша Вележа и Зрињског.

Код хотела „Еро”, недалеко од ратне линије раздвајања, тукло се око 200 хулигана, а три особе су повређене, једна теже, задобила је повреде опасне по живот.

Касније је ухапшено неколико особа међу којима су били и хулигани који су у октобру прекинули првенствену утакмицу Вележ – Борац, а после тога у тунелу код Јабланице запалиле аутомобил судије Сабрије Топаловића из Зенице. Пуком срећом избегао је смрт, као и његови сапутници Аднан Алиспахић и Адмир Шеховић.

Иначе, пред сваку одлучујућу и важну утакмицу „коцкасте” репрезентације у Мостару се дешавају навијачки нереди, што је посебно било изражено када су у четвртфиналу Европског првенства 2008. године играле Турска и Хрватска. Тако је било и овога пута и права је срећа да нико није животно страдао.

На утакмицама репрезентације БиХ најватреније присталице окупљене под именом „БХ фанатикоси” и даље цртају мете на челима, углавном, репрезентативцима и члановима Савеза који припадају српском народу.

У безброј пута до сада се показало да су „фанатикоси” пре паравојна формација него навијачка група, јер су у прошлости изазивали многе нереде, како на трибинама тако и на протестима на улицама Сарајева и Зенице.

„Кровни” Савез се због њих наплаћао казни и казни према УЕФА и ФИФА. У септембру 2010. године отишли су преко црвене линије, у Луксембургу су физички напали Богдана Чеку, српског члана тадашњег Председништва Фудбалског савеза БиХ, сломили му јагодичну кост и повредили десно око. За овај напад никад нико није одговарао.

– Нападачи су били у мајицама на којима су била обележја навијачке групе „БХ фанатикос” – изјавио је тада Богдан Чеко.

Фудбалски стадион, без обзира где се налазио, ко на њему играо, најбољи је одраз и прецизни показатељ стања духа друштва и (не)задовољства одређеног етничког колективитета. Патриотизам је лична ствар сваког појединца, али и право избора.

Заиста је Нобеловац Иво Андрић био у праву када је констатовао: „где престаје логика, настаје Босна и Херцеговина”. Написано давно, за сва времена!