Марко Подрашчанин је већ 15 година у репрезентацији Србије, исто толико у италијанској Серији А. За то време није променио много клубова, после матичне Војводине наступао је само још за Кориљано, Лубе, Перуђу и Трентино, чији је сада члан. И у богатој каријери никад до сада није играо на светском клупском првенству.
- Баш сам о томе размишљао пре неки дан. По први пут у каријери ћу се борити за светску клупску титулу. Овде су најбољи тимови планете, са готово свих континената, али је јасно да су три тима фаворити, мој Трентино, затим мој некадашњи тим Лубе, и вероватно први фаворит такмичења, Крузеиро, иначе домаћин турнира. Пробаћемо да урадимо нешто, на нама је да најпре савладамо ирански Сиржан, а потом да се одмеримо у групи са Крузеиром. Иранци имају неколико репрезентативаца, одмерили смо недавно снаге са њима у Риминију у Лиги нација, као и нашег Александра Благојевића. А Бразилци су заиста добри, имају играче светске класе, уз то су и домаћини, имају највише амбиције. Било би добро да их савладамо у групи, па да избегнемо Лубе у полуфиналу, али прво морамо да мислимо о Иранцима, овде нема лаких ривала – казао је искусни средњи блокер Марко Подрашчанин, који ће пола сата после поноћи, у ноћи између среде и четвртка са Трентином играти против иранског Сиржана.
Експедиција Трентина је допутовала у Бразил у суботу, а Подрашчанин истиче да су услови за тренинг и утакмице на врхунском нивоу.
- Ми смо у Бело Хоризонтеу, а ту сам већ играо са репрезентацијом Србије. Мечеви клупског светског првенства играју се у оближњем Бетиму. За сада је све у најбољем реду, овде мере нису толико строге као у Италији што се тиче корона вируса. Уосталом, сви играчи у мом тиму су вакцинисани, такав је случај и са читавом италијанском лигом. Одрадили смо и тестове пре поласка на пут, кад смо стигли овде, одрадићемо још један пред утакмицу.
Трентино је прошле године био финалиста Лиге шампиона, али је у Серији А завршио као трећепласирани тим, заустављени су потом у полуфиналу плеј-офа.
- Управа је решила да подмлади екипу, од искуснијих играча ту смо саиграч из репрезентације Срећко Лисинац и повратник у тим, Бугарин Матеј Казијски, а окосницу тима чине млађи италијански репрезентативци. И заиста сам пријатно изненађен како смо кренули, узели смо Суперкуп Италије, добро гурамо у Серији А, сада овде имамо прилику да се боримо и за светску круну. Реално, чини ми се да су Перуђа и Модена најјачи ове сезоне, али борићемо се, дуго је првенство. А што се тиче светског клупског шампионата, понављам, играм га по први, можда и последњи пут у каријери.
Подрашчанин, који је недавно одиграо 300. меч за репрезентацију Србије, на питање колико још планира да игра одбојку, дао је одговор који ће обрадовати љубитеље ове игре.
- Искрено, нисам размишљао о томе. Имао сам пре две године операцију ахилове тетиве, та повреда ме је баш мучила. Протекло је у најбољем могућем реду, буквално сам „прогледао“ после операције. Осећам се физички и психички одлично, али стварно не размишљам колико че све још трајати. Свакако, онолико колико буде могло да буде на високом нивоу. Верујте, живим за сваку утакмицу и за сваку сезону. Имам уговор са Трентином до краја сезоне, све је добро почело, само да се тако настави – казао је 35-годишњи Подрашчанин, који је потом додао:
- Овде ми је и породица, супруга и дечица уживају у планинском граду. Мени, као рођеном Новосађанину, из срца равнице, требало је мало времена да се навикнем, али је ово баш дивно место за породицу, уживамо у свим чарима природе, прелепом језеру, планинским пределима, увек се трудим да обиђемо нешто ново.
Није се либио Подрашчанин да прича о репрезентацији Србије, а о прошлој сезони у дресу Орлова говорио је у позитивном тону.
- Људи су навикли, а и ми сами играчи, да је све сем медаље неуспех. Мало су се променила времена, одбојка је много напредовала, није на том нивоу лако било кога победити. Наравно да остаје жал најпре што се нисмо квалификовали на финални турнир Лиге нација, да је као раније ишло шест, а не четири репрезентације у завршницу, били бисмо ту. Потом, остаје жал за учинком на Европском првенству, али смо се ипак пласирали међу четири најбоља тима. Одиграли смо лошије полуфинале против Италије, иако смо ту били фаворити и то нас је коштало медаље. Што се репрезентације тиче, ту сам и даље, чуо сам се недавно и са председником Савеза Зораном Гајићем, чекамо избор новог селектора.
Поменули смо већ да је Подрашчанин одиграо 300. меч за селекцију Србије, чиме је стао у ред великана, тренутно је на коти 317. Испред њега су сада само рекордер Андрија Герић (331) и Никола Грбић (319), а у међувремену је престигао Горана Вујевића (304) и Ивана Миљковића (272).
Подрашчанинове бројке су импозантне, одиграо је осам првенстава Европе, 13 Светских лига (садашња Лига нација), два пута је био учесник Олимпијских игара, четири пута је наступао на Мондијалу, једном је учествовао на Светском Купу...
- Као што је случај са клубом, не размишљам ни о томе колико ћу још играти за репрезентацију. Ту сам, чекамо новог селектора, а што се тиче тог рекорда, свакако би било лепо да га оборим. Јако добро се сећам првог меча за репрезентацију, на Мондијалу у Токију 2006. године, тадашњи селектор Колаковић је од млађих момака позвао мене и Милоша Никића. Надам се да ће ме здравље и срећа послужити. Остаје жал што нисмо наступали на Олимпијским играма у Рио Де Жанеиру, а тада смо били освајачи Светске лиге, као ни у Токију, и то у години кад смо били европски прваци – закључио је Подрашчанин.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
