Владан Радача био је један од најбољих голмана у југословенском фудбалу током осамдесетих година прошлог века.
Дао је пун допринос премијерном уласку Рада у Прву лигу 1987. Стигао је и до државног тима, где није често бранио, а када је добијао поверење – никад га није изневерио.
Владан Радача био је такав да се његове бравуре памте. Да су могли, навијачи Рада би га до неба дизали. Урадио је много за фудбал, по завршетку играчке каријере радио је са чуварима мрежа као тренер.
Рођен је у Свилајнцу 15. јула 1955. Одлазио је из родног града и враћао се и ма где да је био Свилајнац му је остао у срцу и души.
- У моментима кад сам као тренер остајао без клуба, утеху сам проналазио у кругу своје породице у свом граду – напомиње Радача.
- По узору на АБА лигу у кошарци, у фудбалу бисмо са регионалним такмичењем добили јачу конкуренцију, завидан квалитет. Треба размишљати у том правцу – поручио је Радача.
Почео је лепу голманску каријеру у Радничком из Свилајнца, био је потом у Радничком из Крагујевца, Бору, Приштини, Трепчи, Раду, сарајевском Жељезничару и четири сезоне провео је у турском Самсуну. Шест година проведених на Бањици препуно је успомена и детаља.
- У Раду сам доживео најлепше тренутке. У Црнотравску сам дошао из Мајданпека, захвалан сам некадашњем тренеру Циги Ђорђевићу на препорукама. Свака година на Бањици била је предивна. Статус аматерског, олимпијског и А репрезентативца стекао сам као голман Рада.
Пре одласка у иностранство Радача се зауставио на „Грбавици“. Обукао је дрес Жељезничара, а не, рецимо, неког од чланова „велике четворке”. Јер, многи су веровали да му је тамо место.
- Кад сам био на врхунцу своје каријере испао је неспоразум. Нисам се снашао, али изван терена. Изгубио сам пола сезоне, нисам отишао на Олимпијске игре, све се изгубило за тих шест месеци. Онда се појавио Ивица Осим који ме је познавао, хтео ми је да помогне, нисам имао пораз у дресу репрезентације, дошао сам у Жељезничар. Имао сам неспоразум са њиховим тренером и бранио само на две утакмице, последњу против мог Рада.
Однекуд као да допире глас легендарног радио репортера Марка Марковића: Југославија – Енглеска 0:4, у квалификацијама за ЕП 1988. Био је то 11. новембар 1987.
На стадион Црвене звезде дошло је 70.000 гледалаца, а Енглези су у 24. минуту водили са 4:0. Онда је, у другом полувремену, са 32 године Радача заменио индиспонираног Маура Равнића и израњавана мрежа гола Плавих више се није тресла.
Мировала је захваљујући Владану Радачи који је био неупоредиво најбољи појединац у југословенској дружини.
- Не могу да заборавим ту утакмицу. Интересантан је начин на који сам добио шансу. Били смо у карантину у Сурчину, а у једном листу објављена је анкета тренера прволигашких клубова. Сви су били за то да не браним. Кад смо губили, на полувремену сам сачекао Шилтона да од њега узмем дрес. У оној гужви, окружен скупљачима лопти, нисам ни видео да треба да станем на гол. Помогао ми је Љуба Радановић да се спремим. На терену три делиоца правде, 11 Енглеза и 10 играча Југославије, голмана нигде нема. Онда сам без загревања ушао, замахнуо рукама три пута. Како сам стао на гол, тако је судија Вотро дао знак за наставак утакмице. Прву лопту сам испустио, а касније сам бранио без грешке – у даху говори Радача.
Тренутно, екс ЈУ простори као да су дефицитарни врхунским чуварима мреже. Као да се не ради довољно и квалитетно са голманима, па да имамо поново најсјајније бисере међу стативама.
- Много тога се променило у улози голмана. Игра се брже, одавно не сме да се хвата лопта враћена од саиграча. Прво су се променили тренери, потом и чувари мрежа. Телевизија и сва чудеса са мобилним телефонима учинили су своје, свако гледа нечије тренинге и хоће да верује да и он може исто да ради. Тотално је лудило. Шпага у хокеју је присутна, али то се не може пренети на фудбал. Нисмо субјективни, све више се ради тако како би се постизало што више голова, јер они популаризују фудбал.
Као тренер голмана радио је у Раду, Сартиду, нишком Радничком, Црвеној звезди, Спартаку, Арису, Касторији, Етникосу, али и омладинској репрезентацији СРЈ. За имена попут њега требало би да има места у Партизану, Звезди, у ФС Србије…
- Још се надам. Имао сам лепу епизоду у иностранству са Зораном Филиповићем, с њим сам био и у Звезди. Били смо у стручном штабу репрезентације Либије, али корона је завршила нашу епизоду тамо. Драга ми је успомена да сам био у младој репрезентацији Југославије код Милована Ђорића. Сачекао сам га и позвао сам га у кафић на Златибору и рекао му: „Бата Ђоро, немам никакве везице, без посла сам. Да ли бисте желели ме узмете за тренера голмана младе репрезентације? Признао је да га нико тако искрено није питао, одржао је реч и хвала му на томе.
Дебитовао је за Плаве кад су играли браћа Вујовић, Баљић, Катанец, Јанковић, Хаџибегић, Стојковић, Млинарић, Баждаревић... Нека пријатељства су потрајала, посебно са асовима који су Раду донели статус прволигаша.
- Са Радовцима се чујем и видим. Обично 12. децембра на рођендан клуба се састанемо. Виђамо се нас четири, пет. У репрезентацији цимер ми је био Зоран Вулић, остали смо у контакту. Издвојио бих и Зорана Симовића и још неке голмане са којим се често чујем – закључио је Радача.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
