Vremeplov: Čekao Šiltona da mu uzme dres, pa postao najstariji debitant u dresu Jugoslavije

Vladan Radača bio je jedan od najboljih golmana u jugoslovenskom fudbalu tokom osamdesetih godina prošlog veka.

Dao je pun doprinos premijernom ulasku Rada u Prvu ligu 1987. Stigao je i do državnog tima, gde nije često branio, a kada je dobijao poverenje – nikad ga nije izneverio.

Vladan Radača bio je takav da se njegove bravure pamte. Da su mogli, navijači Rada bi ga do neba dizali. Uradio je mnogo za fudbal, po završetku igračke karijere radio je sa čuvarima mreža kao trener.

Rođen je u Svilajncu 15. jula 1955. Odlazio je iz rodnog grada i vraćao se i ma gde da je bio Svilajnac mu je ostao u srcu i duši.

- U momentima kad sam kao trener ostajao bez kluba, utehu sam pronalazio u krugu svoje porodice u svom gradu – napominje Radača.

- Po uzoru na ABA ligu u košarci, u fudbalu bismo sa regionalnim takmičenjem dobili jaču konkurenciju, zavidan kvalitet. Treba razmišljati u tom pravcu – poručio je Radača.

Počeo je lepu golmansku karijeru u Radničkom iz Svilajnca, bio je potom u Radničkom iz Kragujevca, Boru, Prištini, Trepči, Radu, sarajevskom Željezničaru  i četiri sezone proveo je u turskom Samsunu. Šest godina provedenih na Banjici prepuno je uspomena i detalja.

- U Radu sam doživeo najlepše trenutke. U Crnotravsku sam došao iz Majdanpeka, zahvalan sam nekadašnjem treneru Cigi Đorđeviću na preporukama. Svaka godina na Banjici bila je predivna. Status amaterskog, olimpijskog i A reprezentativca stekao sam kao golman Rada.

Pre odlaska u inostranstvo Radača se zaustavio na  „Grbavici“. Obukao je dres Željezničara, a ne, recimo, nekog od članova „velike četvorke”. Jer, mnogi su verovali da mu je tamo mesto.

- Kad sam bio na vrhuncu svoje karijere ispao je nesporazum. Nisam se snašao, ali izvan terena. Izgubio sam pola sezone, nisam otišao na Olimpijske igre, sve se izgubilo za tih šest meseci. Onda se pojavio Ivica Osim koji me je poznavao, hteo mi je da pomogne, nisam imao poraz u dresu reprezentacije, došao sam u Željezničar. Imao sam nesporazum sa njihovim trenerom i branio samo na dve utakmice, poslednju protiv mog Rada.

Odnekud kao da dopire glas legendarnog radio reportera Marka Markovića: Jugoslavija – Engleska 0:4, u kvalifikacijama za EP 1988. Bio je to 11. novembar 1987.

Na stadion Crvene zvezde došlo je 70.000 gledalaca, a Englezi su u 24. minutu vodili sa 4:0. Onda je, u drugom poluvremenu, sa 32 godine Radača zamenio indisponiranog Maura Ravnića i izranjavana mreža gola Plavih više se nije tresla.

Mirovala je zahvaljujući Vladanu Radači koji je bio neuporedivo najbolji pojedinac u jugoslovenskoj družini.

- Ne mogu da zaboravim tu utakmicu. Interesantan je način na koji sam dobio šansu. Bili smo u karantinu u Surčinu, a u jednom listu objavljena je anketa trenera prvoligaških klubova. Svi su bili za to da ne branim. Kad smo gubili, na poluvremenu sam sačekao Šiltona da od njega uzmem dres. U onoj gužvi, okružen skupljačima lopti, nisam ni video da treba da stanem na gol. Pomogao mi je Ljuba Radanović da se spremim. Na terenu tri delioca pravde, 11 Engleza i 10 igrača Jugoslavije, golmana nigde nema. Onda sam bez zagrevanja ušao, zamahnuo rukama tri puta. Kako sam stao na gol, tako je sudija Votro dao znak za nastavak utakmice. Prvu loptu sam ispustio, a kasnije sam branio bez greške – u dahu govori Radača.

Trenutno, eks JU prostori kao da su deficitarni vrhunskim čuvarima mreže. Kao da se ne radi dovoljno i kvalitetno sa golmanima, pa da imamo ponovo najsjajnije bisere među stativama.

- Mnogo toga se promenilo u ulozi golmana. Igra se brže, odavno ne sme da se hvata lopta vraćena od saigrača. Prvo su se promenili treneri, potom i čuvari mreža. Televizija i sva čudesa sa mobilnim telefonima učinili su svoje, svako gleda nečije treninge i hoće da veruje da i on može isto da radi. Totalno je ludilo. Špaga u hokeju je prisutna, ali to se ne može preneti na fudbal. Nismo subjektivni, sve više se radi tako kako bi se postizalo što više golova, jer oni popularizuju fudbal.

Kao trener golmana radio je u Radu, Sartidu, niškom  Radničkom, Crvenoj zvezdi, Spartaku, Arisu, Kastoriji, Etnikosu, ali i omladinskoj reprezentaciji  SRJ. Za imena poput njega trebalo bi da ima mesta u Partizanu, Zvezdi, u FS Srbije…

- Još se nadam. Imao sam lepu epizodu u inostranstvu sa Zoranom Filipovićem, s njim sam bio i u Zvezdi. Bili smo u stručnom štabu reprezentacije Libije, ali korona je završila našu epizodu tamo. Draga mi je uspomena da sam bio u mladoj reprezentaciji Jugoslavije kod Milovana Đorića. Sačekao sam ga i pozvao sam ga u kafić na Zlatiboru i rekao mu: „Bata Đoro, nemam nikakve vezice, bez posla sam. Da li biste želeli me uzmete za trenera golmana mlade reprezentacije? Priznao je da ga niko tako iskreno nije pitao, održao je reč i hvala mu na tome.

Debitovao je za Plave kad su igrali braća Vujović, Baljić, Katanec, Janković, Hadžibegić, Stojković, Mlinarić, Baždarević... Neka prijateljstva su potrajala, posebno sa asovima koji su Radu doneli status prvoligaša.

- Sa Radovcima se čujem i vidim. Obično 12. decembra na rođendan kluba se sastanemo. Viđamo se nas četiri, pet. U reprezentaciji cimer mi je bio Zoran Vulić, ostali smo u kontaktu. Izdvojio bih i Zorana Simovića i još neke golmane sa kojim se često čujem – zaključio je Radača.