Дејан Милосављев, из Долова на кров Европе: Спавао сам практично у хали, брисао паркет, гледао све тренинге...

Рукометни гол је свето, место сусрета са највећим страховима и изазовима. Има тренутака кад осећаш да је само небо граница и да си непобедив и оних лоших када мораш да будеш јак и бориш се као да је сваки последњи. Том филозофијом, свог учитеља и имењака (Перића) руководи се Дејан Милосављев.

Са 25 година, како сам каже, живи своје снове. О том путу 12- годишњег дечака кога су родитељи пустили да  се из Долова отисне, прво у Каћ, потом Партизан, Катар, преко Вардара с којим је стигао и до клупског Мон Блана, Лиге шампиона, све до бундеслигаша Берлина с којим је пре неколико недеља продужио уговор чак до 2027, говорио је без трунке задршке, шаљући поруку „неким новим клинцима” да је све могуће - ако верујеш.

- Рано сам отишао од куће, била је то тешка одлука коју су моји родитељи храбро препустили мени и подржали је. Хвала им на томе. У почетку сам бежао за Долово. Комби је пролазио кроз Каћ за Панчево и онда сам првих пет, шест месеци или годину стално бежао, па су из Југовића долазили по мене. Драган Врговић је долазио по мене, у повратку ме убеђивао да треба да останем јер имам перспективу, да сам ја тај. Чврсто ме је држао, уливао ми је самопоуздање, веру да могу много и да верујем у снове. Хвала Богу, данас их живим, а опет имам времена да направим још много тога и у каријери и животу.

Рукометни снови су почели да се остварују рано, Лигу шампиона сте освојили са 22 године, стандардни сте репрезентативац, један сте од најбољих голмана најјаче лиге на свету, Бундеслиге, ове године сте без конкуренције победили и у Журналовој анкети за најбољег нашег играча у иностранству... Колико труда и муке стоји иза свега тога?

- Одувек сам био сам буцко, раније мало више, па су ме због тога некако сви омаловажавали, али кад год сам стајао на голу осећао да сам „свој на своме”, могао сам да им парирам макар они бивали старији пет, шест, седам година. Са 13 сам већ ушао у сениорски ранг такмичења, бранио сам Прву лигу за Тител, па за Бачки Јарак, Мокрин. Осећао сам да је међу стативама моје место и да могу свима да вратим, да их поставим на место. Проводио сам много времена у хали. Владан Јордовић је био тренер првог тима Југовића тад. Спавао сам практично у хали, брисао паркет, гледао све тренинге. Једном се догодило да није било голмана, повредио се, ја бришем паркет, а следећу утакмицу се „скидам“, играм за први тим. Гледамо видео и видимо мене поред терена како бришем подлогу – присећа се почетака Дејан.

Каже, било је лепих и оних мало мање лепих тренутака, али он у маниру евергрина Габи Новак „памти само срећне дане”.

- Стекао сам другаре за цео живот, завршио основну, средњу школу… Каћ и Нови Сад су некако више моји него Долово и Панчево.

Никола Јокић, МВП НБА лиге је недавно говорио о томе да је због тога што је био буцко у детињству много плакао?

- Ја нисам плакао, ја сам и тад мислио да сам најлепши, а за то је заслужан Драган Врговић. Увек ми је говорио да сам ја тај, најбољи, да ме не спутавају коментари других. Мада, било је огромних стресова због килаже. Притискали су ме да смршам, а ишло је све супротно док сам нисам у глави преломио и сад сам на оптималној килажи иако варирам.

Чиме су Вас то хранили?

- Првенац сам и онда су ми баке спремале, а волео сам све да једем. Не бирам. Кад дођем кући чекају ме кифлице, мимоза салата, поховане шницле. То обожавам.

Кад сте тек стигли у Немачку, у Берлин, такође је било речи о вашој килажи, али тадашњи тренер Велимир Петковић, рекао да све док Ви одрађујете посао на голу њега не занима колико килограма имате...

- То је одјекнуло у Немачкој. Мада, није то било баш тако. Једноставно, после освајања Лиге шампиона у Берлин стигао са десет килограма више накупљених за 15 дана на мору где сам себе дао одушка. Брзо се гојим и кад је пауза посебно морам да се контролишем. Питао у клубу да ли је проблем моја килажа или не. Рекли су да ће ми рећи ако буде била. Помогли су ми, обезбедили су ми нутриционисту, прегледе, контролишем масу мишића, масти... Чињеница је да варирам три, четири килограма недељно. Ако имам утакмице изгубим четири килограма, ако немам добијем два, три.

Разговарали смо управо док из Берлина путовао за Долово, где се одмарао неколико дана пре него што се првог дана нове године придружио репрезентацији на припремама за Европско првенство.

- У Берлину се осећам јако добро, потписао сам дугорочан уговор, што је необично за ово време. И Марсенић и ја. Изашли су ми у сусрет у потпуности. Имају јако добар пројекат за будућност, доводе најкориснијег играча Олимпијских игара Данца Матијаса Гидсела, задржаће окосницу екипе...

Лигу шампиона сте већ освојили са Вардаром, па у том смислу имате мањи притисак?

- Сад је она приоритет са Берлином. Волео бих да ја будем човек, који ће да им донесе тај трофеј. Нажалост, сад смо због неколико лоших утакмица пали на четврто место, али смо сви на бод два, тако да до краја може свашта да буде. Верујем увек да је немогуће ипак могуће, да можемо да освојимо Бундеслигу, Лигу шампиона, само треба веровати.

С том вером сте храбро стали и на гол Вардара, тек што сте стигли из Партизана и одмах освојили Европу...

- У припремном периоду тренирао сам добро, Дејан ме је јако добро припремио за то што ме чекало. Јер, до јуче сам играо српску лигу, одједном Лигу шампиона, припремне утакмице са Паризом, Нантом, Веспремом, највећим клубовима на свету. Дејан је био тај који ми је дао сигурност, подршку, веровао у мене. Хвала Богу, било је и среће.

Било и до Вас, 18 одбрана Барселони у полуфиналу у Келну?

- Све време су ми кроз главу пролазиле слике од Долова, преко Југовића, Партизана, Катара. У свакој утакмици, у најтежим тренуцима то ми је било у глави. То је прилика, која се некоме пружа једном у животу. Осећао сам да ако то испустим тад, можда више никад нећу доћи у такву ситуацију. Најбољи играчи на свету не дођу у шансу да освоје Лигу шампиона. Захвалан сам Вардару на могућности да ту бајку учинимо стварном.

Тренутак, кад сте постали првак Европе, шта вам се „мотало” по глави?

- Та три дана фајнал–фора једва да сам спавао, можда сат времена дневно, а нисам ни јео. Обично сам опуштен, немам трему, смирен сам, али тада, у Келну, мењао сам мајице сваких пола сата колико сам се презнојавао. Осећао сам одговорност јер ми је екипа веровала и хтео сам да дам све што могу у том тренутку.

Прва мисао кад је завршена финална утакмица против Веспрма (27:24)?

- Као да ме је неко лансирао на кров Ланксес арене. Нисам знао где да кренем, да ли ћу у свлачионицу, или да зовем моје, одем код супруге. Нисам знао шта ћу од себе.

Дочек у Скопљу је био за памћење...

- Мислим да то не доживљавају ни највеће фудбалске или НБА екипе. Савршенство. Капа доле тим људима како су навијали за нас и дочекали нас. Македонија живи за рукомет, Вардар. Два дана од повратка у Скопље сам у пет ујутру летео за Србију, у репрезентацију. Ушао сам у авион и рекао себи: „Добро дошао у реалност. Идем у Србију, земљу врхунских спортиста фудбалера, кошаркаша, тенисера..”.  У Македонији сам био звезда, осећао сам се посебно, а у мој земљи ме људи нису препознавали као у Скопљу. Тамо нисам могао да шетам улицом, људи су ми љубили руке. Нисам могао да верујем. Мама је ишла поред мене и плакала, сваки пут кад ми неко приђе. То је био шок јер до јуче сам био у Југовићу или Партизану, а сад идем улицом и сви ме препознају, грле, љубе. Захвалан сам на свему што сам доживео, прилици да играм и освојим Лигу шампиона.

Сезона специфична и што сте до тог успеха стигли уз доста финансијских проблема?

- У Југовићу је било дуговања, Партизану, Катару, али са свима сам се лепо разишао. У Партизану ми је било лепо, имали смо добре утакмице, једна нас је делила од титуле, изгубили смо од Војводине у Новом Саду. Партизан је био прекретница у каријери да одем у Вардар...

Даље је историја, а каква је за вас година на измаку?

- Једна од најтежих. Мислио сам да ће бити лакша, али у последњих месец дана, стигла нас је корона, у екипи је седам позитивних играча, па смо седам, осам дана били без тренинга, потом две утакмице за пет дана… Уморан, али срећан сам да долазим репрезентацији, видећу се са породицом, то ми даје додатну снагу, брише умор – каже Дејан.