Dejan Milosavljev, iz Dolova na krov Evrope: Spavao sam praktično u hali, brisao parket, gledao sve treninge...

Rukometni gol je sveto, mesto susreta sa najvećim strahovima i izazovima. Ima trenutaka kad osećaš da je samo nebo granica i da si nepobediv i onih loših kada moraš da budeš jak i boriš se kao da je svaki poslednji. Tom filozofijom, svog učitelja i imenjaka (Perića) rukovodi se Dejan Milosavljev.

Sa 25 godina, kako sam kaže, živi svoje snove. O tom putu 12- godišnjeg dečaka koga su roditelji pustili da  se iz Dolova otisne, prvo u Kać, potom Partizan, Katar, preko Vardara s kojim je stigao i do klupskog Mon Blana, Lige šampiona, sve do bundesligaša Berlina s kojim je pre nekoliko nedelja produžio ugovor čak do 2027, govorio je bez trunke zadrške, šaljući poruku „nekim novim klincima” da je sve moguće - ako veruješ.

- Rano sam otišao od kuće, bila je to teška odluka koju su moji roditelji hrabro prepustili meni i podržali je. Hvala im na tome. U početku sam bežao za Dolovo. Kombi je prolazio kroz Kać za Pančevo i onda sam prvih pet, šest meseci ili godinu stalno bežao, pa su iz Jugovića dolazili po mene. Dragan Vrgović je dolazio po mene, u povratku me ubeđivao da treba da ostanem jer imam perspektivu, da sam ja taj. Čvrsto me je držao, ulivao mi je samopouzdanje, veru da mogu mnogo i da verujem u snove. Hvala Bogu, danas ih živim, a opet imam vremena da napravim još mnogo toga i u karijeri i životu.

Rukometni snovi su počeli da se ostvaruju rano, Ligu šampiona ste osvojili sa 22 godine, standardni ste reprezentativac, jedan ste od najboljih golmana najjače lige na svetu, Bundeslige, ove godine ste bez konkurencije pobedili i u Žurnalovoj anketi za najboljeg našeg igrača u inostranstvu... Koliko truda i muke stoji iza svega toga?

- Oduvek sam bio sam bucko, ranije malo više, pa su me zbog toga nekako svi omalovažavali, ali kad god sam stajao na golu osećao da sam „svoj na svome”, mogao sam da im pariram makar oni bivali stariji pet, šest, sedam godina. Sa 13 sam već ušao u seniorski rang takmičenja, branio sam Prvu ligu za Titel, pa za Bački Jarak, Mokrin. Osećao sam da je među stativama moje mesto i da mogu svima da vratim, da ih postavim na mesto. Provodio sam mnogo vremena u hali. Vladan Jordović je bio trener prvog tima Jugovića tad. Spavao sam praktično u hali, brisao parket, gledao sve treninge. Jednom se dogodilo da nije bilo golmana, povredio se, ja brišem parket, a sledeću utakmicu se „skidam“, igram za prvi tim. Gledamo video i vidimo mene pored terena kako brišem podlogu – priseća se početaka Dejan.

Kaže, bilo je lepih i onih malo manje lepih trenutaka, ali on u maniru evergrina Gabi Novak „pamti samo srećne dane”.

- Stekao sam drugare za ceo život, završio osnovnu, srednju školu… Kać i Novi Sad su nekako više moji nego Dolovo i Pančevo.

Nikola Jokić, MVP NBA lige je nedavno govorio o tome da je zbog toga što je bio bucko u detinjstvu mnogo plakao?

- Ja nisam plakao, ja sam i tad mislio da sam najlepši, a za to je zaslužan Dragan Vrgović. Uvek mi je govorio da sam ja taj, najbolji, da me ne sputavaju komentari drugih. Mada, bilo je ogromnih stresova zbog kilaže. Pritiskali su me da smršam, a išlo je sve suprotno dok sam nisam u glavi prelomio i sad sam na optimalnoj kilaži iako variram.

Čime su Vas to hranili?

- Prvenac sam i onda su mi bake spremale, a voleo sam sve da jedem. Ne biram. Kad dođem kući čekaju me kiflice, mimoza salata, pohovane šnicle. To obožavam.

Kad ste tek stigli u Nemačku, u Berlin, takođe je bilo reči o vašoj kilaži, ali tadašnji trener Velimir Petković, rekao da sve dok Vi odrađujete posao na golu njega ne zanima koliko kilograma imate...

- To je odjeknulo u Nemačkoj. Mada, nije to bilo baš tako. Jednostavno, posle osvajanja Lige šampiona u Berlin stigao sa deset kilograma više nakupljenih za 15 dana na moru gde sam sebe dao oduška. Brzo se gojim i kad je pauza posebno moram da se kontrolišem. Pitao u klubu da li je problem moja kilaža ili ne. Rekli su da će mi reći ako bude bila. Pomogli su mi, obezbedili su mi nutricionistu, preglede, kontrolišem masu mišića, masti... Činjenica je da variram tri, četiri kilograma nedeljno. Ako imam utakmice izgubim četiri kilograma, ako nemam dobijem dva, tri.

Razgovarali smo upravo dok iz Berlina putovao za Dolovo, gde se odmarao nekoliko dana pre nego što se prvog dana nove godine pridružio reprezentaciji na pripremama za Evropsko prvenstvo.

- U Berlinu se osećam jako dobro, potpisao sam dugoročan ugovor, što je neobično za ovo vreme. I Marsenić i ja. Izašli su mi u susret u potpunosti. Imaju jako dobar projekat za budućnost, dovode najkorisnijeg igrača Olimpijskih igara Danca Matijasa Gidsela, zadržaće okosnicu ekipe...

Ligu šampiona ste već osvojili sa Vardarom, pa u tom smislu imate manji pritisak?

- Sad je ona prioritet sa Berlinom. Voleo bih da ja budem čovek, koji će da im donese taj trofej. Nažalost, sad smo zbog nekoliko loših utakmica pali na četvrto mesto, ali smo svi na bod dva, tako da do kraja može svašta da bude. Verujem uvek da je nemoguće ipak moguće, da možemo da osvojimo Bundesligu, Ligu šampiona, samo treba verovati.

S tom verom ste hrabro stali i na gol Vardara, tek što ste stigli iz Partizana i odmah osvojili Evropu...

- U pripremnom periodu trenirao sam dobro, Dejan me je jako dobro pripremio za to što me čekalo. Jer, do juče sam igrao srpsku ligu, odjednom Ligu šampiona, pripremne utakmice sa Parizom, Nantom, Vespremom, najvećim klubovima na svetu. Dejan je bio taj koji mi je dao sigurnost, podršku, verovao u mene. Hvala Bogu, bilo je i sreće.

Bilo i do Vas, 18 odbrana Barseloni u polufinalu u Kelnu?

- Sve vreme su mi kroz glavu prolazile slike od Dolova, preko Jugovića, Partizana, Katara. U svakoj utakmici, u najtežim trenucima to mi je bilo u glavi. To je prilika, koja se nekome pruža jednom u životu. Osećao sam da ako to ispustim tad, možda više nikad neću doći u takvu situaciju. Najbolji igrači na svetu ne dođu u šansu da osvoje Ligu šampiona. Zahvalan sam Vardaru na mogućnosti da tu bajku učinimo stvarnom.

Trenutak, kad ste postali prvak Evrope, šta vam se „motalo” po glavi?

- Ta tri dana fajnal–fora jedva da sam spavao, možda sat vremena dnevno, a nisam ni jeo. Obično sam opušten, nemam tremu, smiren sam, ali tada, u Kelnu, menjao sam majice svakih pola sata koliko sam se preznojavao. Osećao sam odgovornost jer mi je ekipa verovala i hteo sam da dam sve što mogu u tom trenutku.

Prva misao kad je završena finalna utakmica protiv Vesprma (27:24)?

- Kao da me je neko lansirao na krov Lankses arene. Nisam znao gde da krenem, da li ću u svlačionicu, ili da zovem moje, odem kod supruge. Nisam znao šta ću od sebe.

Doček u Skoplju je bio za pamćenje...

- Mislim da to ne doživljavaju ni najveće fudbalske ili NBA ekipe. Savršenstvo. Kapa dole tim ljudima kako su navijali za nas i dočekali nas. Makedonija živi za rukomet, Vardar. Dva dana od povratka u Skoplje sam u pet ujutru leteo za Srbiju, u reprezentaciju. Ušao sam u avion i rekao sebi: „Dobro došao u realnost. Idem u Srbiju, zemlju vrhunskih sportista fudbalera, košarkaša, tenisera..”.  U Makedoniji sam bio zvezda, osećao sam se posebno, a u moj zemlji me ljudi nisu prepoznavali kao u Skoplju. Tamo nisam mogao da šetam ulicom, ljudi su mi ljubili ruke. Nisam mogao da verujem. Mama je išla pored mene i plakala, svaki put kad mi neko priđe. To je bio šok jer do juče sam bio u Jugoviću ili Partizanu, a sad idem ulicom i svi me prepoznaju, grle, ljube. Zahvalan sam na svemu što sam doživeo, prilici da igram i osvojim Ligu šampiona.

Sezona specifična i što ste do tog uspeha stigli uz dosta finansijskih problema?

- U Jugoviću je bilo dugovanja, Partizanu, Kataru, ali sa svima sam se lepo razišao. U Partizanu mi je bilo lepo, imali smo dobre utakmice, jedna nas je delila od titule, izgubili smo od Vojvodine u Novom Sadu. Partizan je bio prekretnica u karijeri da odem u Vardar...

Dalje je istorija, a kakva je za vas godina na izmaku?

- Jedna od najtežih. Mislio sam da će biti lakša, ali u poslednjih mesec dana, stigla nas je korona, u ekipi je sedam pozitivnih igrača, pa smo sedam, osam dana bili bez treninga, potom dve utakmice za pet dana… Umoran, ali srećan sam da dolazim reprezentaciji, videću se sa porodicom, to mi daje dodatnu snagu, briše umor – kaže Dejan.