Ексклузивно за Политику, Душан Влаховић: Желим да будем најбољи на свету!

Србин Душан Влаховић, чија се тржишна вредност из дана у дан пење за по неколико милиона евра, тренутно је највећа звезда фудбала у Италији. За њим лудују фудбалска Европа и најбогатији клубови.

У ексклузивном новогодишњем интервјуу за „Политику” фудбалер који данас вреди скоро 100 милиона евра отворено говори о својим фудбалским почецима, не баш лаким спортским тренуцима, као и о данима славе и плановима које је јасно зацртао за 2022. годину.

Неминовно се намеће питање: докле ће Фјорентина одолевати жестоким фудбалским нападима и покушајима многобојних европских клубова који желе да јој што пре „отму” највећи фудбалски драгуљ – Душана Влаховића.

У овај чаробни град, најлепши у Тоскани, познат по мосту Понте векио, који од доба античког Рима луковима спаја обале реке Арно, и катедрали Санта Марија дел Фјоре, где је стварана најлепша уметност, долазе туристи из читавог света.

Сви они желе да уживо виде лепоте Фиренце и понесу одатле незаборавне успомене. Однедавно, захваљујући фудбалеру коме већ сада предвиђају блиставу каријеру, све су чешћи посетиоци и бројни фудбалски трговци који, како кажу, долазе да виде још једно „благо Тоскане”.

Како се осећа млад фудбалер (28. јануара ће напунити 22 године), који је успео да по броју голова у једној такмичарској сезони стигне славног Кристијана Роналда (обојица су дали по 33)?

- Успех у фудбалу увек зависи од главе. Често умем да кажем да, кад је реч о препрекама на путу ка жељеном успеху, обично смо сами себи највећи непријатељи. Сада када је, надам се, тај најтежи пут пређен, могу да кажем, бар што се мојих планова тиче, да сам успео у свему што сам поставио као циљ. Међутим, спадам у групу оних људи који се никад не задовољавају тренутним стањем. Увек тражим више, то ми је у природи. Можда сам могао и више и боље, али, свакако, много ми значи што сам стигао Роналда. Бити данас раме у раме с таквим фудбалером свакако је велика част.

Рађају ли се играчи с осећајем за гол или се то стиче тренингом?

- Ја се водим чињеницом да је најбитнији рад. Не само у фудбалу, већ и у животу. Верујем да се на крају сваки велики труд исплати и да увек и непоновљиво даје и велике резултате. Себи увек кажем да морам да уложим три пута више труда и енергије у раст да би ми се на крају добро вратило. Све на крају зависи од тога како радите, како се понашате и на тренингу, а и на терену. Срећом, Бог ми је дао тај осећај за гол.

Шта је било кључно у вашој каријери да бисте овако млади постали један од најбољих нападача у Европи?

- Не знам, имам огромну мотивацију кад истрчим на терен. Концентришем се само на рад, јер добро знам да су сва одрицања од лагодног живота и фокусирање само на фудбал главни предуслови за успех. Онај ко је одлучан, тај може и мора да успе. Кључ мог успеха био је тренутак кад сам схватио да ипак све зависи од мене.

Стојковић нас убедио да можемо сваког да победимо

Србија се пласирала у Катар. Какву је енергију међу играче донео Драган Стојковић?

- Сигурно је да смо направили велики успех. Доказали смо да имамо квалитет и да смо озбиљна екипа која може у Катару да направи велики резултат. Мистер је донео нову енергију, стил игре и нападачки фудбал. То убеђење да смо ми најбољи, то је пренео на све нас. Да можемо да играмо са свима, да можемо да победимо сваку репрезентацију. Да се ми питамо. Да сваку утакмицу идемо на победу, да побеђујемо са стилом. Отац ми је причао да је селектор био велемајстор фудбала. Донео нам је сигурност, а она је најбитнија за групу.

У ове три и по године, колико сте у Фиренци, било је много изазова у каријери. Ко вам је у тим тешким моментима био велика подршка?

- На првом месту моја породица. Родитељи и сестра. Много сам везан за породицу. Много ми значе њихова љубав и подршка. У не баш лаким тренуцима, кад је све могло да пређе на другу страну, кад су ме потпуно обузеле емоције, кад сам пролазио кроз најтеже моменте, ту су били и моји најбољи другови. У не баш лаким моментима свима, посебно младом фудбалеру који је у другој земљи, потребни су људи коју могу да му помогну да изоштри одређене снаге или да се креће кроз одређена проблематична подручја. То су моји пријатељи за читав живот. Не заборављам људе који су били уз мене кад ми је било тешко. Без њих, оца Милоша, мајке Гордане и сестре Анђеле, бабе и деде, све би сигурно било другачије и теже. Имам срећу да сам окружен добрим људима који ми увек дају лепу енергију.

Опште је уверење да је тренер Чезаре Прандели одиграо веома важну улогу у вашој каријери?

- Мало-мало па се присетим тог човека. У њему су скупљене све најбоље људске врлине. Често се чујемо. Наравно, не постоје речи које би могле да опишу моју захвалност том дивном човеку. Једног дана је дошао, позвао ме је на састанак и рекао ми да ћу добити шансу. Добро се сећам његових речи подршке и да ће, шта год да се деси, бити уз мене. У првих пет утакмица нисам дао гол. Било је тешко, јер од нападача се увек очекују голови. Након тих утакмица дао ми је још већу подршку, ставио ме као првог извођача за пенале. Баш крајем децембра дао сам гол Сасуолу, па опет још један, па Јувентусу. Тако је све кренуло.

Као формиран играч отишли сте у Примаверу. Какав је то био осећај вратити се из првог тима и отићи да играте са клинцима?

- Ја никад нисам имао тај проблем, иако су неки људи до сада имали погрешну слику о мени, да сам препотентан или арогантан. Ја се на терену увек борим за себе и своју екипу. Можда су моје реакције некад и претеране, али све што радим, то чиним у служби мог тима како бисмо остварили што боље резултате. С много емоција улазим у сваку утакмицу, а ван терена сам сасвим друга особа. Нисам имао никакав проблем да се спустим степеник ниже, ако је то за моје добро.

Како сте доживели тренутке после утакмице с Интером кад сте промашили гол, шансу при вођству Фјорентине од 3:2 да екипи донесете нове бодове?

- Водили смо на „Сан Сиру” (3:2) имао сам прилику да завршим посао и Фјорентини обезбедим победу. Али, десило се оно чему сам се најмање надао. Захвалан сам што ми се после тога све вратило. То ми је ојачало карактер. Никад нисам упадао у зачарани круг. Увек сам био спреман да се ухватим са свим проблемима, спреман да се борим до краја. Али, то је био први тежак период за мене, јер су очекивања била велика. Десило се да сам промашио шансу. Након тога, кад сам узео телефон у руке видео сам да је ситуација озбиљна. Биле су жестоке критике и на друштвеним мрежама и у медијима. У том тренутку сам сео, решен да све то прекинем. Рекао сам себи – у реду, грешио сам, али сада морам да поправљам ствари. Искључио сам телефон и рекао да ћу да прегазим све. Од тада сам кренуо да радим још озбиљније. Обећао сам сам себи и својој породици, пре свега оцу, да ћу све своје циљеве да испуним, ма какве препреке биле на том путу.

Сећате ли се момента кад сте као дете отишли на први тренинг?

- Сваком дечаку фудбал је увек прва ствар у животу. Као петогодишњак отишао сам прво на кошарку, јер ми је сала за физичко била близу стана. Кошарку сам тренирао годину и по, а са седам година сам отишао на фудбал. У крају у којем живим постоји парк где смо се сви окупљали. Већина мојих другара тренирала је у школи фудбала „Алтина”, убрзо сам и ја кренуо тим путем. Добро се сећам да ме је мама одвела на први тренинг. Тако сам са седам година почео да тренирам фудбал.

А шта је било после тога?

- Прешао сам у ОФК Београд, где сам се задржао само неколико месеци и онда ме је једног дана телефоном позвао отац и рекао ми да је стигао позив из мог вољеног клуба. Мојој срећи није било краја кад ме је позвао чика Мића Радовић, који ме је довео у Партизан и овом приликом му захваљујем. Сећам се да сам тог дана био у близини „Телеоптика”, где сам шетао с другарима из краја. У једном тренутку зазвонио ми је телефон, звао ме отац. Прво се не јављам, а онда ми тата шаље поруку: „Сине, идемо у Партизан!” Одмах трчим до куће да се загрлим с татом. Излазим на улицу, мојој срећи нема краја, свима кажем идем у Партизан.

Тренутно сте један од најтраженијих фудбалера у Европи. Како се с тим притиском носи један млад човек?

- О свему се договарам с родитељима и с мојим менаџерима. Имам сјајну сезону иза себе, свестан сам да сам направио озбиљан корак у каријери. Фјорентина није мали клуб, већ велики тим у Италији, који има традицију, навијаче, играче. Али, као млад играч већ сам се привикао на земљу која ме је оберучке прихватила. Размишљао сам да следеће сезоне треба да се афирмишем као играч, да поновим сезону као ову, која је била као из бајке. И да с клубом изборим учешће у Европи. Да имам још тридесет утакмица у континуитету. Надам се да ће понуда бити још више.

Мој идол је Новак Ђоковић

Имате ли неког идола у фудбалу, спорту?

- Мој идол је Новак Ђоковић. Он је пример како треба да изгледа најбољи спортиста на планети. Увек је скроман, чврсто стоји на земљи и поред многобројних успеха и трофеја. Велики је верник, човек јаког карактера и борбеног духа. Одлучан у сваком погледу, неко ко искрено воли своју земљу. Био сам клинац кад је почео да се пење ка врху. Знам сваки његов успех, сваки његов трофеј. Новак је неко на кога би требало да се сви заједно угледамо, он је наш најбољи амбасадор у свету.

Која је ваша тренутна жеља: да останете у Фиренци или постоје други планови?

- О томе сам се до сада више пута изјаснио. Овде у Фиренци се прави нека лепа фудбалска прича. Имамо добру екипу, сјајне фудбалере, велику подршку навијача. Све то заслужује респект. Шта ће се десити у наредном периоду, то само Бог зна. Моја жеља је да уведемо Фјорентину у Европу, јер одавно нас нема у Европи. Не знам шта може да се деси преко ноћи. Видећемо.

Какав однос имате с председником Комисом? Познато је да је његова супруга према вама, још док сте били на почетку каријере, исказивала посебне симпатије?

- Господин Комисо је пре свега озбиљан човек и сјајан председник, који у сваком тренутку зна шта хоће. Он је врло амбициозан кад је реч о свему. Наравно, немам ништа против његових жеља, јер је све то део посла. Никад се не повлачим, то није у мом карактеру. У свему јурим највише стандарде. Може ли да се нађе неки компромис са председником? Никад не реци никад. Али, тренутно сам фокусиран на нове победе.

Који су вам циљеви у 2022. години?

- Желим да 2022. буде још боља од претходне, да будем најбољи на свету и да дајем још више голова, да Фјорентина буде стално у врху италијанског фудбала.

Да ли је истина да вам је син председника Србије менаџер или је то обична измишљотина?

- То су глупости. Не бих се освртао на приче које нису истините.

Сетите ли се понекад најранијих фудбалских почетака?

- Мој пут до врха био је трновит. Није све било мед и млеко. Сећам се, и не стидим се тога, да сам тренирао у једној опреми. Није ме срамота да причам о томе. Зато данас марљиво радим, не само да би мени било добро, већ да би се моја породица данас осећала много боље него пре. Новац није најбитнији на свету. Мене је нешто друго вукло ка успесима. Желим да, кад једног дана престанем да играм фудбал, људи помену моје име и кажу: „Влаховић је био добар играч”.

Да ли сте чули неки добар савет од неког познатог фудбалера?

- С Френком Риберијем сам доста разговарао. Његови савети много су ми помогли и то баш у најтежим тренуцима. Причали смо сатима, гурао ме је на тренинзима кад ми је било тешко. Говорио ми је стално да сам добар играч, да морам да тренирам, да ће доћи мојих пет минута. Пре три године ми је рекао: „Душане, ти сада имаш 19 година, а ја 37. Немој да ти се деси да се једног дана осврнеш и да жалиш што нешто тада ниси урадио, а требало је. Време у фудбалу лети. Немој да дозволиш себи да не тренираш, да се не понашаш као професионалац. Граби сваки моменат, јер после ће бити касно,” Искрено, била ме је срамота да не будем јачи и бољи од човека који је дупло старији од мене. Не да бих се такмичио с њим. Јер он је велико име, фудбалска громада. Ти савети су ми били велика школа.

Шта бисте пожелели нашим људима у Србији у 2022. години?

- Много здравља, среће и љубави. Да се више волимо, поштујемо и слажемо. Да из сваке ситуације изађемо још јачи и да Србија оде што даље на свом фудбалском путу у Катару. Вратимо веру у наш фудбал.