Ekskluzivno za Politiku, Dušan Vlahović: Želim da budem najbolji na svetu!

Srbin Dušan Vlahović, čija se tržišna vrednost iz dana u dan penje za po nekoliko miliona evra, trenutno je najveća zvezda fudbala u Italiji. Za njim luduju fudbalska Evropa i najbogatiji klubovi.

U ekskluzivnom novogodišnjem intervjuu za „Politiku” fudbaler koji danas vredi skoro 100 miliona evra otvoreno govori o svojim fudbalskim počecima, ne baš lakim sportskim trenucima, kao i o danima slave i planovima koje je jasno zacrtao za 2022. godinu.

Neminovno se nameće pitanje: dokle će Fjorentina odolevati žestokim fudbalskim napadima i pokušajima mnogobojnih evropskih klubova koji žele da joj što pre „otmu” najveći fudbalski dragulj – Dušana Vlahovića.

U ovaj čarobni grad, najlepši u Toskani, poznat po mostu Ponte vekio, koji od doba antičkog Rima lukovima spaja obale reke Arno, i katedrali Santa Marija del Fjore, gde je stvarana najlepša umetnost, dolaze turisti iz čitavog sveta.

Svi oni žele da uživo vide lepote Firence i ponesu odatle nezaboravne uspomene. Odnedavno, zahvaljujući fudbaleru kome već sada predviđaju blistavu karijeru, sve su češći posetioci i brojni fudbalski trgovci koji, kako kažu, dolaze da vide još jedno „blago Toskane”.

Kako se oseća mlad fudbaler (28. januara će napuniti 22 godine), koji je uspeo da po broju golova u jednoj takmičarskoj sezoni stigne slavnog Kristijana Ronalda (obojica su dali po 33)?

- Uspeh u fudbalu uvek zavisi od glave. Često umem da kažem da, kad je reč o preprekama na putu ka željenom uspehu, obično smo sami sebi najveći neprijatelji. Sada kada je, nadam se, taj najteži put pređen, mogu da kažem, bar što se mojih planova tiče, da sam uspeo u svemu što sam postavio kao cilj. Međutim, spadam u grupu onih ljudi koji se nikad ne zadovoljavaju trenutnim stanjem. Uvek tražim više, to mi je u prirodi. Možda sam mogao i više i bolje, ali, svakako, mnogo mi znači što sam stigao Ronalda. Biti danas rame u rame s takvim fudbalerom svakako je velika čast.

Rađaju li se igrači s osećajem za gol ili se to stiče treningom?

- Ja se vodim činjenicom da je najbitniji rad. Ne samo u fudbalu, već i u životu. Verujem da se na kraju svaki veliki trud isplati i da uvek i neponovljivo daje i velike rezultate. Sebi uvek kažem da moram da uložim tri puta više truda i energije u rast da bi mi se na kraju dobro vratilo. Sve na kraju zavisi od toga kako radite, kako se ponašate i na treningu, a i na terenu. Srećom, Bog mi je dao taj osećaj za gol.

Šta je bilo ključno u vašoj karijeri da biste ovako mladi postali jedan od najboljih napadača u Evropi?

- Ne znam, imam ogromnu motivaciju kad istrčim na teren. Koncentrišem se samo na rad, jer dobro znam da su sva odricanja od lagodnog života i fokusiranje samo na fudbal glavni preduslovi za uspeh. Onaj ko je odlučan, taj može i mora da uspe. Ključ mog uspeha bio je trenutak kad sam shvatio da ipak sve zavisi od mene.

Stojković nas ubedio da možemo svakog da pobedimo

Srbija se plasirala u Katar. Kakvu je energiju među igrače doneo Dragan Stojković?

- Sigurno je da smo napravili veliki uspeh. Dokazali smo da imamo kvalitet i da smo ozbiljna ekipa koja može u Kataru da napravi veliki rezultat. Mister je doneo novu energiju, stil igre i napadački fudbal. To ubeđenje da smo mi najbolji, to je preneo na sve nas. Da možemo da igramo sa svima, da možemo da pobedimo svaku reprezentaciju. Da se mi pitamo. Da svaku utakmicu idemo na pobedu, da pobeđujemo sa stilom. Otac mi je pričao da je selektor bio velemajstor fudbala. Doneo nam je sigurnost, a ona je najbitnija za grupu.

U ove tri i po godine, koliko ste u Firenci, bilo je mnogo izazova u karijeri. Ko vam je u tim teškim momentima bio velika podrška?

- Na prvom mestu moja porodica. Roditelji i sestra. Mnogo sam vezan za porodicu. Mnogo mi znače njihova ljubav i podrška. U ne baš lakim trenucima, kad je sve moglo da pređe na drugu stranu, kad su me potpuno obuzele emocije, kad sam prolazio kroz najteže momente, tu su bili i moji najbolji drugovi. U ne baš lakim momentima svima, posebno mladom fudbaleru koji je u drugoj zemlji, potrebni su ljudi koju mogu da mu pomognu da izoštri određene snage ili da se kreće kroz određena problematična područja. To su moji prijatelji za čitav život. Ne zaboravljam ljude koji su bili uz mene kad mi je bilo teško. Bez njih, oca Miloša, majke Gordane i sestre Anđele, babe i dede, sve bi sigurno bilo drugačije i teže. Imam sreću da sam okružen dobrim ljudima koji mi uvek daju lepu energiju.

Opšte je uverenje da je trener Čezare Prandeli odigrao veoma važnu ulogu u vašoj karijeri?

- Malo-malo pa se prisetim tog čoveka. U njemu su skupljene sve najbolje ljudske vrline. Često se čujemo. Naravno, ne postoje reči koje bi mogle da opišu moju zahvalnost tom divnom čoveku. Jednog dana je došao, pozvao me je na sastanak i rekao mi da ću dobiti šansu. Dobro se sećam njegovih reči podrške i da će, šta god da se desi, biti uz mene. U prvih pet utakmica nisam dao gol. Bilo je teško, jer od napadača se uvek očekuju golovi. Nakon tih utakmica dao mi je još veću podršku, stavio me kao prvog izvođača za penale. Baš krajem decembra dao sam gol Sasuolu, pa opet još jedan, pa Juventusu. Tako je sve krenulo.

Kao formiran igrač otišli ste u Primaveru. Kakav je to bio osećaj vratiti se iz prvog tima i otići da igrate sa klincima?

- Ja nikad nisam imao taj problem, iako su neki ljudi do sada imali pogrešnu sliku o meni, da sam prepotentan ili arogantan. Ja se na terenu uvek borim za sebe i svoju ekipu. Možda su moje reakcije nekad i preterane, ali sve što radim, to činim u službi mog tima kako bismo ostvarili što bolje rezultate. S mnogo emocija ulazim u svaku utakmicu, a van terena sam sasvim druga osoba. Nisam imao nikakav problem da se spustim stepenik niže, ako je to za moje dobro.

Kako ste doživeli trenutke posle utakmice s Interom kad ste promašili gol, šansu pri vođstvu Fjorentine od 3:2 da ekipi donesete nove bodove?

- Vodili smo na „San Siru” (3:2) imao sam priliku da završim posao i Fjorentini obezbedim pobedu. Ali, desilo se ono čemu sam se najmanje nadao. Zahvalan sam što mi se posle toga sve vratilo. To mi je ojačalo karakter. Nikad nisam upadao u začarani krug. Uvek sam bio spreman da se uhvatim sa svim problemima, spreman da se borim do kraja. Ali, to je bio prvi težak period za mene, jer su očekivanja bila velika. Desilo se da sam promašio šansu. Nakon toga, kad sam uzeo telefon u ruke video sam da je situacija ozbiljna. Bile su žestoke kritike i na društvenim mrežama i u medijima. U tom trenutku sam seo, rešen da sve to prekinem. Rekao sam sebi – u redu, grešio sam, ali sada moram da popravljam stvari. Isključio sam telefon i rekao da ću da pregazim sve. Od tada sam krenuo da radim još ozbiljnije. Obećao sam sam sebi i svojoj porodici, pre svega ocu, da ću sve svoje ciljeve da ispunim, ma kakve prepreke bile na tom putu.

Sećate li se momenta kad ste kao dete otišli na prvi trening?

- Svakom dečaku fudbal je uvek prva stvar u životu. Kao petogodišnjak otišao sam prvo na košarku, jer mi je sala za fizičko bila blizu stana. Košarku sam trenirao godinu i po, a sa sedam godina sam otišao na fudbal. U kraju u kojem živim postoji park gde smo se svi okupljali. Većina mojih drugara trenirala je u školi fudbala „Altina”, ubrzo sam i ja krenuo tim putem. Dobro se sećam da me je mama odvela na prvi trening. Tako sam sa sedam godina počeo da treniram fudbal.

A šta je bilo posle toga?

- Prešao sam u OFK Beograd, gde sam se zadržao samo nekoliko meseci i onda me je jednog dana telefonom pozvao otac i rekao mi da je stigao poziv iz mog voljenog kluba. Mojoj sreći nije bilo kraja kad me je pozvao čika Mića Radović, koji me je doveo u Partizan i ovom prilikom mu zahvaljujem. Sećam se da sam tog dana bio u blizini „Teleoptika”, gde sam šetao s drugarima iz kraja. U jednom trenutku zazvonio mi je telefon, zvao me otac. Prvo se ne javljam, a onda mi tata šalje poruku: „Sine, idemo u Partizan!” Odmah trčim do kuće da se zagrlim s tatom. Izlazim na ulicu, mojoj sreći nema kraja, svima kažem idem u Partizan.

Trenutno ste jedan od najtraženijih fudbalera u Evropi. Kako se s tim pritiskom nosi jedan mlad čovek?

- O svemu se dogovaram s roditeljima i s mojim menadžerima. Imam sjajnu sezonu iza sebe, svestan sam da sam napravio ozbiljan korak u karijeri. Fjorentina nije mali klub, već veliki tim u Italiji, koji ima tradiciju, navijače, igrače. Ali, kao mlad igrač već sam se privikao na zemlju koja me je oberučke prihvatila. Razmišljao sam da sledeće sezone treba da se afirmišem kao igrač, da ponovim sezonu kao ovu, koja je bila kao iz bajke. I da s klubom izborim učešće u Evropi. Da imam još trideset utakmica u kontinuitetu. Nadam se da će ponuda biti još više.

Moj idol je Novak Đoković

Imate li nekog idola u fudbalu, sportu?

- Moj idol je Novak Đoković. On je primer kako treba da izgleda najbolji sportista na planeti. Uvek je skroman, čvrsto stoji na zemlji i pored mnogobrojnih uspeha i trofeja. Veliki je vernik, čovek jakog karaktera i borbenog duha. Odlučan u svakom pogledu, neko ko iskreno voli svoju zemlju. Bio sam klinac kad je počeo da se penje ka vrhu. Znam svaki njegov uspeh, svaki njegov trofej. Novak je neko na koga bi trebalo da se svi zajedno ugledamo, on je naš najbolji ambasador u svetu.

Koja je vaša trenutna želja: da ostanete u Firenci ili postoje drugi planovi?

- O tome sam se do sada više puta izjasnio. Ovde u Firenci se pravi neka lepa fudbalska priča. Imamo dobru ekipu, sjajne fudbalere, veliku podršku navijača. Sve to zaslužuje respekt. Šta će se desiti u narednom periodu, to samo Bog zna. Moja želja je da uvedemo Fjorentinu u Evropu, jer odavno nas nema u Evropi. Ne znam šta može da se desi preko noći. Videćemo.

Kakav odnos imate s predsednikom Komisom? Poznato je da je njegova supruga prema vama, još dok ste bili na početku karijere, iskazivala posebne simpatije?

- Gospodin Komiso je pre svega ozbiljan čovek i sjajan predsednik, koji u svakom trenutku zna šta hoće. On je vrlo ambiciozan kad je reč o svemu. Naravno, nemam ništa protiv njegovih želja, jer je sve to deo posla. Nikad se ne povlačim, to nije u mom karakteru. U svemu jurim najviše standarde. Može li da se nađe neki kompromis sa predsednikom? Nikad ne reci nikad. Ali, trenutno sam fokusiran na nove pobede.

Koji su vam ciljevi u 2022. godini?

- Želim da 2022. bude još bolja od prethodne, da budem najbolji na svetu i da dajem još više golova, da Fjorentina bude stalno u vrhu italijanskog fudbala.

Da li je istina da vam je sin predsednika Srbije menadžer ili je to obična izmišljotina?

- To su gluposti. Ne bih se osvrtao na priče koje nisu istinite.

Setite li se ponekad najranijih fudbalskih početaka?

- Moj put do vrha bio je trnovit. Nije sve bilo med i mleko. Sećam se, i ne stidim se toga, da sam trenirao u jednoj opremi. Nije me sramota da pričam o tome. Zato danas marljivo radim, ne samo da bi meni bilo dobro, već da bi se moja porodica danas osećala mnogo bolje nego pre. Novac nije najbitniji na svetu. Mene je nešto drugo vuklo ka uspesima. Želim da, kad jednog dana prestanem da igram fudbal, ljudi pomenu moje ime i kažu: „Vlahović je bio dobar igrač”.

Da li ste čuli neki dobar savet od nekog poznatog fudbalera?

- S Frenkom Riberijem sam dosta razgovarao. Njegovi saveti mnogo su mi pomogli i to baš u najtežim trenucima. Pričali smo satima, gurao me je na treninzima kad mi je bilo teško. Govorio mi je stalno da sam dobar igrač, da moram da treniram, da će doći mojih pet minuta. Pre tri godine mi je rekao: „Dušane, ti sada imaš 19 godina, a ja 37. Nemoj da ti se desi da se jednog dana osvrneš i da žališ što nešto tada nisi uradio, a trebalo je. Vreme u fudbalu leti. Nemoj da dozvoliš sebi da ne treniraš, da se ne ponašaš kao profesionalac. Grabi svaki momenat, jer posle će biti kasno,” Iskreno, bila me je sramota da ne budem jači i bolji od čoveka koji je duplo stariji od mene. Ne da bih se takmičio s njim. Jer on je veliko ime, fudbalska gromada. Ti saveti su mi bili velika škola.

Šta biste poželeli našim ljudima u Srbiji u 2022. godini?

- Mnogo zdravlja, sreće i ljubavi. Da se više volimo, poštujemo i slažemo. Da iz svake situacije izađemo još jači i da Srbija ode što dalje na svom fudbalskom putu u Kataru. Vratimo veru u naš fudbal.