Александар Поповић: Партизан може до титуле, Спарту сигурно пролазимо!

Александру Поповићу, стасалом у момчину на златиборском ваздуху, смеши се голмански „Торник”: са 22. (као у песми: „ја бих мог'о у животу све”) ускочио је у црно-бели „кец” и чинећи чуда међу стативама, налик земљацима Радиши Илићу и Живку Живковићу, додатно прославља Партизанову ужичку лозу!

У чему је тајна успеха голманске школе и нас из Ужица? У Слободи и генима везаним за тај крај – „божићног” расположења (продукт и јесењих резултата) збори највеће откровење и чувар шампионских амбиција Парног ваљка.

Познајете ли претходнике и памтите ли Радишу против Андерлехта у Бриселу и Живка против Аугзбурга у Немачкој?

- Илића сам упознао док је био тренер голмана, ја – у школи. Са Живковићем сам тренирао у „Земунелу” и виђао се у Ужицу. Радишу сам гледао много пута, на жалост, само преко ТВ-а, иза Живковог гола, на југу, скупљао сам у Београду лопте против Аугзбурга.

Са колико година и због чега сте одлучили да будете голман?

- После другог, трећег тренинга родитељи су ми купили рукавице и стао сам испред црте. Кренуо сам да тренирам са непуних седам, у августу, пред полазак у школу. Немам посебан разлог?!

Чувате ли прве рукавице и памтите какве су биле?

- У Ужицу, на главној улици, била је (тад) адидас радња. Рукавице су биле скупље него што смо имали: црне са црвеним, прелепе. Нисам их, на жалост, сачувао, после сам их куповао у Чачку, доносили су ми из Београда.

Јесте ли волели да се бацате по бетону и колико сте панталона / тренерки исцепали?

- Да нисам волео, не бих био голман! Тренирали смо у хали спортова, или у балону: нисмо морали, као неки, на бетону.

Да ли је код кућe стално радила машина за веш и је ли било ситуација да вам је опрема толико испрљана да мајка каже: „Црни, сине, шта то уради”?

- Поцепао бих, очас, нову тренерку и фармерке, први дан пошто бих их обукао за школу. Није нам било битно облачење, само да уживамо. Родитељи? Да им деца буду срећна.

Колико сте пута били јунак на школском игралишту и да ли вам је међу вршњацима расла цена што сте добар голман?

- На „школском” сам често и играо, имам јак ударац, ни на турнирима нисам био лош. Много вршњака је тренирало, нисам био међу најбољима, тако да смо сви, спортисти, имали код девојчица „пролаз”.

На Беглуку, у млађим селекцијама Слободе, израсли сте у „агу”?

- Убрзо, срушен је стари стадион. Први тренинзи – на тартан стази, табле уместо голића. Вежбао сам чак и са првотимцима: Дејаном Ранковићем, Дарком Божовићем... Имам и постер с Мачковим потписом.

Кад сте прешли у Партизан?

- У млађим кадетима - Мића Радовић био је директор школе, Драган Кецман тренер – познавао ме је из репрезентације. Контактирали су мог менаџера Зорана Стојадиновића и... Ето ме!

Како су вам протекле прве године у Београду: изузев Ђорђа Јовановића и Страхиње Бошњака – ко се из ваше „класе 1999” још бави фудбалом?

- По доласку скоро годину живео сам код брата од стрица на Црвеном крсту: ухватим 83 и од прве до последње станице. После, три године био сам цимер са Бошњаком (Борац, Бањалука), тим су чинили и Ђоле Јовановић (Чукарички), Јован Влалукин (Металац), Лазар Вујанић (Сесвете), Немања Мићевић (Младост), Марко Мандић (ОФК Бачка), Стефан Вилотић (Прибрам), Игор Максимовић (Нови Пазар), Предраг Радић (ОФК Београд), Предраг Владић (Раднички, СМ), Урош Вуковић... Чујемо се с времена на време.

Актуелизујмо, кад вам је Немања Јовшић казао да вас Саво Милошевић, поред „живог” Стојковића, лета 2020. планира за првог голмана – шта сте помислили?

- Претходних дана размишљали смо да одем негде шест месеци у Супер лигу на позајмицу?! Постојале су приче око Металца, Жарко Лазетић ме познаје из млађих категорија и има поверење. Тад... донесено је и правило о бонусу, Саво је рекао: „Даћу ти шансу”. Прави „тајминг”.

Како сад гледате на Милошевићев потез, признаћете – био је изузетно храбар?

- Наравно, Саву сам изузетно захвалан, имали смо неколико озбиљних разговора – казао је да ми верује. Искористио сам прилику.

У истом стилу наставио је и Станојевић, у јулу није правио проблема Стојковићу да оде у Сауди Арабију знајући да има још једног капиталца?

- И док је Стојке био ту сакупио сам велики број утакмица због бонус правила. Имали смо још младих... над којима сам добијао предност. Корак напред, загревање за текућу сезону. Показао сам да могу све да изнесем и будем први голман Партизана. Одлучили су, онда, да пусте Стојкета. Неца Стевановић је, исто, врхунски, дошао нам је искусни Лукач, струка нема проблем било кога да стави испред мреже.

Стручни штаб и саиграчи су вам веровали све време, кад сте осетили да сте придобили и јавност – после ДАК-а или дербија са Црвеном звездом?

- Дунајска Стреда – гледам то као награду за све што се догодило претходних година... да одбраним пенал: преломио је и донео пролаз. Најтеже ове сезоне: први дерби, тад ме је јавност прихватила!

Легендарни Иван Ћурковић после вечитог дербија је узвикнуо: „Поповићу, браво”, уз: „Партизан је добио голмана на дуже стазе”?

- Драго ми је, међутим, код нас, голмана, све се брзо промени. Партизан је велики клуб, једино што трпи: континуитет и победе.

И почасног председника одушевили сте мирноћом: урођено, или...?

- Јесте, урођено, но, има и до психолошке припреме – жеље да будем најбољи у свакој утакмици. Трудим се да ме нека одбрана не понесе, грешка не скрене.

Клуб је одмах ставио под катанац благо – новим уговором до 2024?

- И пре дербија биле су неке приче, али... Осећам да ми људи у клубу верују: мој трећи, четврти профи уговор. Није било дилеме: одмах сам знао - потписујем. У Партизану могу само да напредујем.

Шта вам је било теже да одбраните: зицер Дионија у дербију, пројектил Васиљева против Флоре или Делетићеве шутеве на црти Анортозису?

- Дража ми је свака одбрана од пенала: једанаестерац – доста и среће. Тај одбрањен против ДАК-а никад нећу да заборавим, али интервенције на Кипру – за превагу.

Најбоља јесења одбрана?

- Слободан ударац на Кипру, у режији капитена Анортозиса. Можда не делује тако на ТВ, али...

На кога сте, са ове дистанце, више љути: судију што је против Анортозиса у Хумској досудио пенал због прекршаја ван 16, или на самог себе што сте га направили – за стрепњу Гробара?

- На себе сам више љут, ипак, моја грешка. Наравно, могла је да дође и раније, ништа не би променила, саиграчи су одиграли врхунски, прошли бисмо и без тога.

Шта вам је пролазило кроз главу у тим моментима?

- Саиграчи: „Главу горе”. Размишљам: удахни дубоко, настави како је било. Без тог момента, имао сам добру утакмицу.

Је ли имао шта да каже Немања Јовшић и да ли сте чули аплауз са истока док сте у полувремену одлазили у свлачионицу?

- Чуо сам аплаузе, подршку навијача. Јовша ми на сваком полувремену одмах приђе и скрене пажњу („Десило се... шта се десило, немој да те поремети”), да бих могао у свлачионици да се одморим и одслушам шта шеф вели.

Колико вас је обрадовало што сте међу „топ 5” голмана групне фазе Лиге конференције?

- Одлично, али истакао бих: цео тим ми помаже у томе. Било је утакмица у којима сам се истакао више од осталих: прија, леп податак. Јовшић и ја смо зацртали циљ да по статистици, присутној у савременом фудбалу, дођемо до „неког” врха. Амбиције за Европу смо испунили, наравно, могло је да буде код куће без примљеног гола, у Естонији, такође.

Може ли Партизан у 2022. до трофеја?

- Наравно!

Пада ли Спарта?

- Сигурно!